Pesme / Mileta Jakšić

55

У 8

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

СТАРИ ОРАХ

Давно, ко зна када из врањега кљуна Пао је на равно поље један ора Из његове љуске гигант се излего, Букнуло је дрво големо ко гора.

Често, у данима илинских врућина, Уморан му свраћам са сунчаних стаза, Он путника мами на голој равници, Као у пустињи зелена оаза.

Високо се диже лиснато му кубе,

Под њиме се хлад и полутама шири, Сунчани се зраци у лишћу му гасе Тихо шуми кад га ветар узнемири.

(Он шапуће бајке из мутних давнина И дубоке тајне прошлости открива Ветру са пољана, који га облеће, А у мојој души сету изазива:

Једну болну мисо што веје одазго

И струји са лишћа, са столетна грања

(0 људском животу тренутнога рока И-о чудној тајни вечнога трајања.

РА НД