Pesme / Mileta Jakšić
МИЛЕТА ЈАКИШЋ
БУБА
У башти пуно је сунца,
Кајсија цвета, пчеле зује...
На клупи он седи
И кашље сухим, безвучним кашљем Он ће под земљу скоро.
Немоћно погнуо труп и главу
И опустио мршаве руке,
(С последњом надом предао се сунцу Да га огреје, живота му да,
Гледа у земљу... загледаб се
У једну бубу, малу бубицу
Што је баш сада, пробуђена сунцем Измилила;
Па сметена изненадним
Обиљем сјаја и топлоте
Потрчи тамо, потрчи онамо Застане часком, крилца протегне»
Живот, живот!
„Подигао си полумртву биљку, Ниси је убио зимус, —
Повратио си снагу
Пчелиним крилима,
Да милом зуком потреса ваздух, Да ме растужи радошћу живота Који ме оставља...
Ох, — улиј у мене макар капљицу Тога живота, што се разлива | Около мене. Дај ми, позајми
Од пчеле, од црва, од мрава
Да живим, — јер њих би нестало Ко росе, која нит' знаде
Како се роди, ни како умре —
А ја умирем свесно —
Неисказан бол!...