Pesme / Mileta Jakšić
132
_ МИДЕТА ЈАКШИЋ
_ РАСПЕЋЕ
Беле се поља из вечерњег мрака... Зима. Крај пута црни се Распеће, Крст од камена; с два његова крака Снег се прелио у кристалне свеће.
Мртав Спаситељ тек што је издано, Као да су га мало час распели: Око њега је тужно и свечано
По пољу што се жалостиво бели.
Он је остављен. Нигде једне душе... Каткад прошапће уздисање мукло Ветра; путеве снегови засуше,
Све се у топла склоништа повукло
Тек један човек, старац браде седе, Одрпан просјак, путник један стари, Ко привиђење, симбол људске беде Уз Распетога као да стражари.
Он је уморан стао у подножје Крста, да спусти онде јаде многе Он с тугом гледа бледо лице Божје, Крвава ребра и руке и ноге.
Охрабрен мутном утехом и надом, Одбачен судбом, прогоњен животом, (Он би живота да да Богу м адом, Тихом жалошћу, душевном топлотом.
Док је Он тако напуштен од свију, Несретни Њему дожу сузне очи:
Душе се њине око Крста вију
Ко зелен бршљан по надгробној плочи.