Pesme / Mileta Jakšić

ПЕСМЕ - 185

СТАРИНА

У певници давно једна књига ћути, Из ње се не поје и не чита више: Избледела слова, фолијанти жути Сва на стари восак и тамјан мирише.

„Чрталац чрнилу“ како себе зове

Монах стари, писмен, књигољубац, вредан Исписо је руком фолијанте ове

Много пута гладан а чешће и жедан.

Ал, вели на крају, добра нека жена, Доносила му је различних понуда, Плодова земаљских и вина црвена Сетила се, вели, њега старца худа.

Напио се, можда, понекад... те ако Омашка се која нађе, ситна грешка, Нека га не куну и смирено тако

За опроштај моли и горко се тешка...

И његове речи одзвале се ехом

У позном потомству ево све до мене. Погрешке му праштам са благим осмехом И ценим врлину непознате жене.

Волим је ко добра њему верна друга: Док се он трудио као вредна пчела,

Без потпоре њене, без њених услуга

Ко зна би л он пришо конпу свога дела!..

Где су они садаг.. Где су њини дани Давно прохујали негде у самоћиг..

Стоје фолијанти с "рудом исцртани

Плод и спомен многих пробдивених ноћи —

И док од њих нема ни пепела више, Један запис худи о животу њином

У тој књизи што на жут восак мирише Као болна чежња, туга за старином.