Pesme / Mileta Jakšić

ВЕЧЕРЊА ТИПЦЛИНА

Гора слуша: ни шапата

До ни гласка не одаје Зрак-се леди, иње хвата Тишина је. —

Зар ни једног куцња чути Свога срца2.. Магла ... тавно Та природа и не слути

Да је мргва, мртва давно.

КАД С ПЛАНИНА

Кад с планина ветрови занесу

Зимске магле до мога прозора Где су тада горе, доље где суг

Под њима су равни до и гора.

Као потоп да земљу прогута

Нигде око обале да нађе „Залуд мотрим из тихога кута

Као кроз окно изгубљене лађе:

Сукавица чује л се за гором, Југ дува ли да магле покрене, је л изнео шипраг под прозором Добре наде: пупољке зелене.

Миш. аса њи!