Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВЕЋ.

У једном паметном и занимљивом писму, 8 маја 1885 писао је Васа Живковић Александру Сандићу : да је давно изгубио песничке амбиције и да готово заборавља и да је био песник. „Па зашто ме пробудисте из тог дубоког санка% Зашто ме потсетисте и после 45 Родина на машту, и... немоћ моју, кад већ заборавих на то — што нисам дорастао био за такав узвишени посао, за који се иште друкчег, вилинског дара и жара — јер ја не спадам у оне одличнике, да могу и смем кликнути са Овидијем: Е5| деца 1 побја асап(е сајеветиз Шо“.

Живковић, и ако је припадао једном нараштају који је прилично био дотакнут романтичком болешћу хипертрофијом ја, имао је природног здравог разума и интелигенције, скромности, која је више врлина према себи но врлина у односу према другима. Он је 1885 осећао и увиђао да није песник стаса, и гласа Бранка Радичевића, Змаја Јована Јовановића

3»