Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВИЋ 371

је доба од 1888 до 1848, каде се као лицејац у Сегедину, правник у Пешти и Пожуну, 60гослов у Вршцу и млад парох у Панчеву, · јављао у Арнотовом Магазину за судожество ш моду, Сербском Народном Листу Теодора Павловића, Бачкој Вили Петра. Јовановића, Пештанско-Будимском ОСкорошечи, београлској Подунавци, п алманасима Голубици и Здимзелену.

за све то време он стоји под двоструким утицајем старије класичке поезије наше и нових немачких песника, у првом реду Гетеа и Шилера. Он је одушевљен поштовалац Лукијана, Мушицкога и велича „свету лиру ђурђевачког певца“ ; он је познат са свима правилима латинскога. „слогомерија“, и његове оде п епиграми имају сав класичарски речник „ученог стихотворства“, почев од арфе, музе и Парнаса, па до Минерве, Марса, Икара и Дедала. Али тај утицај стално слаби, и на Живковића све више утиче старија немачка лирика. Шилер и Гете његови су песнички богови. Он их је прилично и срећно преводио, и његов превод Шилерова Гњурача са правом се узима пи често наводи као један од најбољих и најуспелијих превода. целе српске књижевности.

Под тим немачким утицајем, „Кивковић је поступно мењао не само тон но и облик своје поезије. Он је један од оних наших песника