Pisci i knjige IV

38 ПИСЦИ И КЊИГЕ

који су почетком четрдесетих година ослободили, модернизовали српску уметничку поезију, спасли је од робовања класичној просодији и од слепога угледања на Хорација, дали јој новија осећања и модерну строфу. О песницима тога доба, Јовану Суботићу, Никанору Грујићу, Ђорђу Малетићу и Васи Ливковићу може се мислити како се хоће, али једна ствар изгледа извесна, да су они ослободили српску поезију од старих калупа, модернизовали је и тоном и обликом, и тако знатно припомогли да Бранко Радичевић, Змај и Јакшић створе дефинитиван прелом у српској поезији.

Исто тако, цела та школа, а нарочито Васа Живковић у њој, прва је увела народни језик у поезији, пи у томе погледу они су били Бранковци пре Бранка. Под утицајем штетне искључиве филолошке критике, укоренила се код нас готово општа заблуда да су сви песници пре Бранка Радичевића писали славјано-сербским језиком, и да је песник Бачког Расштанка дошао као неки спаситељ. Треба прочитати стихове Васе Живковића, па и оне са краја тридесетих година, па видети како је у њима језик чист, правилан, гладак, са нешто приметним дахом старине, са нечим што пријатно опомиње на старе избледеле фотографије и оне „српске кћери чарнооке“, поетизоване прошлошћу, када се још веровало у „сродне душе“