Pisci i knjige IV

ВАСА ЖАВКОВИЋ 39

и када се са сузним очима певала „печал сердца“, и „љубве жалост“.

Има у целој поезији Васе Живковића нечега неодређенога, непзвеснога, нечега што му даје обележје прелазнога песника. Одиста, он је песник једнога прелазног доба, једнога песничког поколења које је стајале не само између псевдокласицизма п немачке лирике, но и између такозване „објективне лирике“, „лирике мирнога чувства“, и субјективне, чисте лирике, поезије срца и маште, каква ће преобладати код нас шездесетих година. Песничке идеје школе објективне лирике најбоље је изразио њен теоретичар, Ђорђе Малетић, приказујући стихове Вукашина Радишићал1 Он устаје против „худе чуветвености“ у поезији, против песника којима само „чуветва за правила служе“. Поезији није циљ стварност, вели он, но идеал, „идеално совершенство“ ; не природа, но моралност и истина. Песник не сме да буде страсна природа која прича болове свога срца, но „узвишен над чуветвителношћу дух и блага озбиљност проистичућа из сагласија са собом самтм“. Песник има „срце своје

1 Подунавка, 1844, „Критическти прегледђ стихотворни производа Г. Вукашина Радишића“.