Pisci i knjige IV

ВАСА ЖИВКОВИЋ 41

Ти плавиш. „Ето красна“. Чује се света клик;

Ја певац, сузе лијућ, Твој рујни кунем лик.

И бежим. — Кудај не знам! Усамљен тражим луг; Покоја нигде немам Плач ми је веран друг.

Али, када је око 18356 године Живковић понова пропевао, његова поезија била је сасвим другаче. Место опште, неодређене, безличне „објективне лирике“, дошла је најсубјективнија, најличнија лирика. Малетић је непрестано очекивао да неко понова васкрсне старију нечувствителну, благоразумну по 0опимпеполезну поезију, и једно време се томе надао од Јована Ст, Поповића, па од Никанора Грујића, све у нади да ће се спречити нова индивидуална поезија „где само несташна страсна уображења своју владу показују“. И он је из тих разлога са радошћу поздравио повратак „љубопевца“ Васе Живковића у српску поезију. Али десило се нешто што је он најмање очекивао, што је у осталом и било тешко очекивати од једнога песника који је био васпитан у најбољим традицијама „објективне лирике“, којега су и његов свештенички положај и зреле године чувале од опасне „чувствености“ и занетости маште и чула.