Pisci i knjige IV

НИКАНОР ГРУЈИЋ 09

коментарима: где у говору почиње сарфацо ђепехојед ве, а где наступају градације. Та манија за навођењем могла је бити узрок што се сусрећемо са једним истим пасусом, наведеним у истом циљу, на два разна места (стр. 21 и 106).

Г. Магарашевић није био у стању да изведе један овакав посао, који, у осталом, и није био лак Он је Грујића потпуно истргао из средине у којој је овај живео, апстраховао га, и говорио само о њему као о једном аутомату који служи литургију, говори са амвона, долази на црквене конгресе и потписује адресе. Он је брижљиво ређао имена, године, датуме, механично слепљивао чињенице без ичега налик на синтезу. Све оно друго, то су млитава, безбојна причања, општа места, препричавања, поабане патриотске · фразе, бледе похвале без уверења, усклици дивљења који не иду са срца. Најзад, све то писано је са толико невештине, са толиким одсуством стила како се ни у ком случају не сме писати. () књижевним стварима мора сеи књижевно писати, и тако слабо писани састави не иду у књижевност. Колико одскаче стара проза Грујићева, када поред ње читамо овакву једну реченицу његовога биографа : „Никанор је певао у сва три доба свога живота. Свако доба, имало је своју песничку жицу. Поред ове песничке природе задахнут је био Никанор и филологијским