Pisci i knjige IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 63

тде живи једна тиха, издржљива, енергијом богата раса, ту Рудник и ужички округ, Гаскоња наша. Тамо је широко и плодно поље отворено које само чека таленте да га заору.

Ван Србије, Ћоровић је верни приповедач Херцеговине, Мита Живковић покушао је да нам наслика Босну. Црну Гору познајемо само по првим приповеткама — и по успоменама — Сима Матавуља. Далмација је, после Србије, земља која је имала највећи и најбољи број приповедача, од којих неки заузимају прва места у нашој књижевности. Љубиша је изнео поезију Боке Которске, и стекао љубави за њу, Матавуљ је цртао цео онај занимљиви, покретни, разнобојни свет који ври у Далмацијп, дао онај калеидоскоп сељака, маловарошана, „ркаћа“, фратрова, помораца, острвљана, пропалих племића, можда најбогатију галерију коју имамо у нашој књижевности. У Троједници, Будисављевић је сликао Лику. Од наших крајева, Војводина је пружала изврстан материјал за приповетку. Култура је тамо релативно јача, расе су изукрштане иу непрестаним борбама, живот је сложенији п можда нигде није било повољније земљиште за једнога великога писца. Међутим, ми одатле имамо романтичне приче Ђуре Јакшића, Сремчева Поп-Ћиру и Поп-Спиру, низ тенденциозних прича Јаше Томића. Г. Павле Марковић