Pisci i knjige IV
ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ К
која ми данас од туд дикаг Ал што јест јест. жЖивили смо, као овај сад грк-Лука што живи“.
Мало променувши реч једнога немачког писца, могло би се рећи: да има писаца који стварају књиге и писаца које књиге стварају. Када Г. Адамов ствара књиге, када је искрен и под истинском емоцијом, таленат се јавља у његовим приповеткама као златна, жица у стени. Одиста је узбудљиво оно место када чича-Мија прича како му је умро млађи син:
Допго деран лане у пролеће с орања. Е, само што се напио воде из ћупе, па један дан јао, па други дан јао; кад трећи дан, и помагај, па се свали, богме, и у кревет. Канда је нешто попио у води. 0, господине, о, брате, дворили смо га, нудили смо га; те дај на врачаре, те на бајалице. Најпосле сам ишао и код доктора у варош, долазио и овом вашем, па, бадава. Суђено ваљда, па не би лека без смрти. Саранисмо га лицем на Цветни Четвртак.
Чича Мија узе левом руком десни рукав од кошуље и протре њим мало очи, а као мрмља:
— Ето на! Нешто ми се увати на очи!
А чика-Угринић се накашља и ако му се не кашље, Окренуо главу, да, бајаги, истресе лулу. Заклопио очи, па стискао трепавице. А преко браде му се скрунише две крупне капље, па му падоше на руку, да чисто тргао. Устаде и оде да извади дувана из долапа, те напуни лулу. Обрнуо леђа чича-Мији; паи он таре очи. Накашља се и опет; запалио дуван и мирно сео до чича-Мије.