Pisci i knjige IV
ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 16
њује тако“. Као Арманове драге, — „Жанете“ п „Виоле“ — тако и код Г. Петковића драге имају егзотична имена. Г. Петковић пева:
Ко хаљину чију,
Меку и у свили,
Носили смо прошлост као срећу своју. Прошли су априли.
И сузе се лију
Што ми нисмо оно што смо некад били.
Као Г. Сава, и Г. Петковић пева На Калимегдану. Она, „дивна“, прошетала се парком, а Г. Петковић, као Петрарка, јој шаље мадригал, у роду Армана Дивала:
Твој костим је био лак ко месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео, У бујној ти коси спава помрчина,
А на глави шешир помодан и бео,
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.
Оним: „шешир помодан и бео“ Г. Петковић је превазишао свога учитеља! А то не значи мало !
Када се одвоји сваком оно што му припада, такав изгледа Г. Петковић, наш декадент, модернист и творац нове уметности! Њему треба признати да има извесних асимилаторских способности, да може да уђе у туђа осећања и да прими туђ тон, као што је у талијанској легенди онај затвореник четрдесет година. по-