Pisci i knjige IV
28 Писци И КЊИГЕ
дужности, имао је и да забавља владичину сестру, стару и сентименталну госпођицу у белој капи с љубичастим тракама. Када ударе дуге јесење кише или зимске мећаве, он је код ње на „јаузну“, чита јој Вилу, заједно једу компот и пију белу каву, он јој држи конце које она мота у клупче, и она га распитује о' његовим љубавима. Једнога дана она се заплаче пред њим, отвори му срцеин повери му се. Пођу у башту, и седну на једну осамљену клупу. „Видите да нема кога за оградом |“, вели владичина сестра. „Нигде никога“, одговара конзисторијски писар. „Тим боље, додаје владичина сестра. Седите до мене, али ближе, још мало ближе“. И она вади из џепа своју слику из младости. И почиње овај невероватан разговор:
— Дивна слика, госпо, дивна слика!
— То је мој „портре“ из двадесете године.
— Ваша слика — ужасно!
Затрепташе јој на ново сузе, и сухим прстима покрије своје потамнеле и убране образе.
— Грозно, госпо, грозно. Вама беше ужасно немилостив свет. 5
— И небо!
— И небо, и земља, и људи, и демони. Та где беху срца оних младића што гледаху ваку лепоту: Зар се ником не зажеле пољубити ове рујне усне, ове живе очи и обрве; да приљуби свој образ врео овим беломлечним ланитима; да милује ово високо читко чело,