Pisci i knjige IV
86 __ПИСсЦИ_И КЊИГЕ
О славна крви српска племенита, И витешка дико поносита ! Плива срце моје у сладости,
- Играју ми прси од радости! Роса тако не пада на цвеће, Коју зора носи у пролеће: Хибалски мету пчелам није дражи, Ни већма Алфеј Аретусу тражи. Љупкохладна Зефирова крила. "Усред лета нису тако мила,
_ Као је мени била књига 7двоја, О Зоричу, дико и обрано моја!
У први мах остало се на измени тих љубазних писама. Али сиромашному Доситеју Обрадовићу, у доба када од продаје својих књига није могао да исплати ни књиговезачке рачуне, били су потребни заштитници и мецене, и он ту везу није напуштао.
Када се, усхићен Енглеском и „премудрим Инглезима“, из „красњејшег и славњејшег на свету града Лондона“ вратио у Лајпциг, тамо је затекао ново писмо генерала Зорића, који га је понова звао к себи,“ извесно за наставника своје војне школе за младе племиће, у коју је позвао за наставника физике и математике другог једног ученог Србина из тога доба, Емануила Јанковића. Обрадовић се томе позиву није одазвао, зато што није имао новаца за
1 Дела, стр. 106 6. 107. 2 Дела, стр. 90 а.