Pisci i knjige IV

сл сл

СТЕВАН СРЕМАЦ

„Нема више кривих сокака, нема шарених четтми са жалосним врбама и дафинама унаоколо, нема диванана ни доксата, ни рода по оџацима, ни гугутки по кафезима, ни башта са шандудом! Нестаје либадета и тепелука, фесова и силава, широких плећа и мрких бркова! Не певају се више сокаком песме од љубави, не весели се више крај руменике уз ситну тамбурицу. Још само остао Асан са својом сантуром и севдалијском песмом, остао па се и сам чуди шта га је снашло и где је запао, као неки анахронизам међу овом жгебавом и без духа генерацијом, која нити сама уме да живи и да се весели нити разуме живот и весеље другога...“ -

Сремац је тако жалио за „старим добрим добом“, као готово сви наши приповедачи, као Јаков Игњатовић за временима „патријархалног карактера“ и „ауторитета у обитељи“, као Лаза К. Лазаревић за старим селом Штолске Иконе п људима „праоснованих, чврстих, простих принципа, који су исписани у сваком буквару“, као Јанко Веселиновић за. „старинским редом“ и „адетом“ негдашњих великих мачванских задруга, као Борисав Станковић, који пред својим данашњим, културом начетим Врањем, у Старим данима узвикује: „Ове је ово тако сирово, масно... Нећу то! Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада, пада и греје, преје срце =