Pisci i knjige VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ АЕ

ровним прашком у њему, романтична нагла појава Руже као кћери Петрове, романтичан језик којим личности говоре, романтични њихови поступци, романтични целам својим бићем. У Два Идола може се друго шта тражити, само не она искрена, непосредна, права уметност на коју смо ми данас навикли, и ван које ми не видимо друге уметности.

Главна и битна добра страна овога романа јесте његов извор и тренутак. Ма како данас то изгледало проста и обична ствар, почетком педесетих година требало је имати и памети, и талента и смелости па прекинути са дотадашњим мотивима црпеним из псевдо-историјских извора и угрејане маште читалаца немачке ромачтике, па се обратити својој средини, своме добу, дотаћи :се онога што сви виде и осећају, осетити поезију садашњице и свакодневнога живота. Од наших писаца, Богобој је први који је прекинуо са приповедачком традицијом и прешао на оно поље на коме се пре њега нико није огледао. Када се говори о њему, та заслуга није мала, и никада му се не сме заборавити; она потире, или бар. држи у равнотежи, многе и многе врло крупне мане Богобојеве.

Самим тиме што је предмет романа узео из сувременога друштва и из свога доба, он, и ако није имао реалистички таленат, осетио је и изнео много што-шта што се раније није износило. Локална боја се јавља, он хоће да представи људе онакви какви су. Ево како говоре три Буњевца, у тренутку када сужње воде на вешала:

„Треба господаре по мало!

„Да, то је добро; али мени је жао за господарем Ђорђем : он је наш човек.