Pisci i knjige VIII

44 ПИСЦИ И КЊИГЕ

преко мере нагло лети“, валови који један другог тоне и сустижу, који личе на стрме стене, тресење лађе бијене са свих страна, морнаре на крову, мокре до костију, са водом која цури са њиховог увоштеног одела. Местимично има акцената који предсказују сирови и често фотографски реализам Јакова Игњатовића. Ко не би рекао да су из Патнице или Милана Наранчића извађене ове речи којима мајка наговара Ружу да пође за Лацику: „А да с ким ћеш бити срећна ако с њиме не2 Он је у вармеђској служби; сви племићи ће око тебе се налазити и тебе обожавати; ти ћеш моћи најукуснији тоалет непрестано имати, најноблији еквипаж; око тебе ће се скупљати цео елегант-свет, и ако ти будеш разумна дама, ти ћеш моћи тон давати целоме хотволеу“.

Али поред тих местимично, готово случајних срећних места, колико мртвих, колико ладних и лажних описа! Не, Богобој није човек за кога „видљиви свет постоји“. Како је сиротан и оскудан онај опис карловачке околине! Он ће рећи да су Карловци и „дивни“ и „красни“, како су „Божја дивота“, предео од којега се ништа „дражесније“ не да представити, али то су бледе и овештале речи, које ништа не кажу. „Има људи, вели он, којима је Бог дао да могу тако лако описати своје осећање и природну красоту, да је, то милина“... Ту „милину“ ми нећемо осетити читајући Богобоја, он није од тих људи, он нити је осећао стварност и природу, нити је био у стању да их изрази. Треба само прочитати шта је он видео на Светом Готхарду! А ако има места које је у стању да улије човеку мистична осећања величине и лепоте природе то