Pisci i knjige VIII

952 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ростити, он је носио неизлечиву склоност ка најнеразборитијем и необузданом романтизму, ка једноликој, наивној и смешној сентименталноста. Милозан Видаковић још га притискује; страни узори, нарочито немачки, вероватно мађарски, али ни у којем случају француски, као што се обично мисли, спречавају га да трезвено гледа и осећа живот и поезију његову. Али, он се први од наших писаца почео бавити својим добом и цртати своје сувременике. Тај је поглед мучан, често и разрок; писац гледа кроз вео својих романтачких снова, али је сувременост добила право грађанства, признало се да сељаци, ђаци, обични грађани исто су толико занимљиви, исто тако могу бити предмет романа и приповетке као класични хероји и средњевековна властела. Богобој се стара да му дело буде што чистије, што глађе, код њега се опажа извесна склоност да уметнички ради и пише. Он је дао новеле без вредности и потпуно застареле, али из његова пера изишла су Два Идола и Буњевка, које својим смером, релативно бољом обрадом, извесним рудиментарним реализмом спадају у најбоље производе српске књижевности у половини ХАХ века. Поред тога — што не треба заборавити — то је један од првих поборника новога правописа и народнога језика. Чисто књижевна вредност Богобоја није велика, значај његов више је историјски, он вреди као инициатор, као покретач, као један од оних „који први лед пробијају, или шуме крче“, како је рекао Стерија. Са својим сентименталним и романтичним родољубивим новелама, он чини прелаз од маните и полу-историјске романтике Милована Видаковића ка сировом, раскопчаном и