Pisci i knjige VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 65

коју није имао правога дара, у којој је остао вечити почетник. Он је имао способности за дилетантско песништво, али не за приповетку, и њега није упропастило угледање на средњевековну романтику но „не разумевање природе свога дара“, и недостатак књижевног и уметничког образовања.

Светислав Вуловић је пустио крупну реч да је значај Богобоја Атанацковића за српску приповетку толики исти колики је значај Бранка Радичевића за српску поезију. У ствари, вели Г. Јовановић, сва његова заслуга је у томе што је био један од првих људи који су се изјаснили и усвојили нови правопис и народни језик, „и само зато критичари филолози од пре тридесет година имали су разлога да га много похвале“. Његова је заслуга, даље, у томе што је умео да се прилагоди духу времена и да иде за расположењем публике. Он је оставио старински романтизам, и почео се бавити сувременим стварима, уносећи сентименталности и патриотизма, задовољавајући своје читаоце и као Србе и као људе једног књижевног укуса. Најбоље његово дело, Два Идола, почетничко је; оно нити аналитички нити синтетички даје слику 1848, ни људи који су тада живели, ни народа српског тога доба; реална основа је слаба; личности су бледе у опште, Срби само по имену; цео роман нема јединства, он је само један низ догађаја без везе; цело дело писано је слабим стилом, рђавим језиком. Богобој Атанацковић није имао правог књижевног дара: њега су с једне стране истакли филолози критичари, ђаци Вукови, као свога човека, а с друге

стране укус несвесне публике. Писци и Књиге

из КЊИГА ВОЈИСЛАВА М. ЈОВАНОВИЋА