Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ = - 741

за неколико дана, за неколико недеља, за неколико месеци; ништа се не може напред казати. — Пронашли смо да смо неки стари другови, а нигда се нисмо познавали. У години 1846. били смо заједно на берлинском универзитету. Он је учио медецину, а ја — нисам учио ништа; учио сам Хеглову философију и читао различите песнике; и тек после много година видео сам да то у Дарвиновом веку врло мало значи. — Каткад проведемо цело после. подне у пријатном разговору о оном времену. Као талас за таласом, тако иду приче за причом. Млади људи приповедају један другом нове ствари и дотађаје; стари људи само опомињу један другог. И ми смо разговарали готово само о оном што нам је обојици познато. Шта има милије у старијим суморним годинама, него спомен на веселе ђачке дане и на професоре! Већ су сви умрли — и професори и ђачки дани; остали су дани ревматизма, подагре и зловоље; треба бити стрпељив, и они ће проћи.

Често се разговарамо о професору Неандру. Ми код њега нисмо ништа учили, али по каткад ишли смо на његове часове само чуда ради, да га гледамо. То беше најчувенији, али најчудноватији професор теологије. Нигда мање од триста ђака није било на његовом предавању. Он беше мало погрбљен и вечиго је гледао себи у недра; имађаше дугачак капут, велику главу са густом, нигда неочешљаном косом. Био је врло озбиљан: нико се не опомиње да га је кадгод видео да се насмеши. Сваки пут, кад је њетов час, школски служитељ донесе и метне на катедру једно дугачко гушчје перо. Неандер, кад дође, попне се на катедру, узмо то перо, штрпка га по мало, говори и полагано окреће се око себе на катедри. Нигда не гледа у ђаке, а био је врло кратковид. једнога дана, беше неки празник, Неандер није знао, него дође у празну школу, попење се на катедру и почне говорити своје предавање. Служитељ што је чистио собу престане од својега посла и с метлом у руци стајао је непрестано, докле год он није своју лекцију свршио. Од његовог стана до