Policija

— 426 —

од помисли да-може бити осуђен на колац. „Глас да ће ми одсећи главу, говорио је он Боале Конти 1834 године, чинио ми се права благодет. Али сам дрхтао при помисли на муке, · на које су недавно били стављени многи од мојих сународника и које сам видео како стоје пред вратима градским. Натакнути на колац, они би по три дана проживели на оним страшним мукама, а пси су долазили да им ноге глођу“.:

Па и при пуној свести о мукама, очувани нас податци изненађују јуначким држањем Срба, осуђеника на колац. Кад су Турци повели хајдука Лазара Пецирепа „да га набију на колац, нису га били везали, мислећи да им с једном руком ништа не може учинити (у другу је био сакат), него га онако "потерали међу собом, давши му, по обичају, да носи на рамену колац, на који ће га набити, али он, у један мах, распали оним коцем, те убије једног Турчина на место; кад други навале да га ухвате, он убије још једнога ногом, докле га савладају и одведу те набију на колац“. Други су хајдуци вођени да буду набијени на колац „понајвише певали из гласа, показујући да не маре-за живот“, или би, кад би били нуђени да се потурче, па да им се живот опрости, псовали турскога свеца Мухамеда. Исто је тако и ђакон Авакум, носећи свој колац _ кроз београдске улице, смело ишао на губилиште и „из гласа певао“. Мустај-бег лички кад је вођен на губилиште кроз 3адарске улице, са коцем на рамену, певао је „из све главе своје“.

Чак ни на коцу се Срби нису збуњивали. Вук Караџић је забележио пословицу: „Псује као Влах с коца“ са коментаром „јер, који је набијен на колац, не бојећи се никаква већа зла, псује Турцима шта му на уста дође, не би ли га убили“• Неки "су са коца били чак и шаљиви. Кад је босански везир набио на колац неког Кулаша, хајдучког арамбашу, онда су му „Турци светећи се говорили: Ори, Куле! Копај, Куле“ (јер то не води на колац), а он им је с коца одговорио: „Воли Куле на коцу

+ Споменик Срп. Краљ. Академије ХХУ, стр. 34. з Вук С. Караџић, Српски Рјечник код. Пециреп. · 3 Њидет код хајдук. #г Вук С. Караџић, Српске Народне Пословице. Београд 1900. бр.

5258; Види и Мехмед-Бег Капетановић—Љубушак, Народно Благо, Сарајево 1888. стр. 148. !