Policijski glasnik

БРОЈ 53

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

413

је дошла нека застрањеност, или боље као неки повраћај у детињство, да је био замислио да има времена да пројури испод дрвета, као што мангупчад протрчавајј^ пред колима у касу, да се играо са опасношћу, да се већ осам дана јавља у њему та жеља, да ли може протрчати испод дрвета које пада. То је будалаштина, он то признаје, али сваки има своје тренутне лудости и та кушања детињске гдупости. Изражавао се лагано, тражећи речи, муклим гласом. Затим пође, рекавши: -— До сутра, пријатељи, до сутра. Чим се вратио у своју собу, он седе за сто, и обухвативши главу обема рукама, иоче плакати. ** Плакао је дуго, затим обриса очи, подиже главу и погледа на часовник. Није било још ни шест часова. Он помисли: „Имам кад пре ручка <( , и затвори врата кључем. Заседе опет за сто, извуче Фпјону, извади револвер и стави га на хартије. Челик се сијао и бацао одблеске као пламенове Ренарде га је посматрао неко време са немирним погледом нијана човека, затим се подиже и поче корачати. Ишао је с једнога краја на други, и с времена на време заустављао се. Одједном отвчри врата своје собе за облачење, замочи салвет у тестију-с водом и окваси чело, као што је учинио оно јутро кад је био учињен злочин. Кадгод је у ходању прошао поред стола, сјајно оружје привлачило је његов поглед, покретало његову руку, али он је гледао на шеталицу и мислио: „Имам још кад. (( Изби пет и пб. Он тада узе револвер, отвори велика уста једном ужасном гримасом, и гурну цев унутргГкао да хоће да је прождере. Тако остаде неколико минута непомич.ан, с прстом на орозу, најзад, споиаде гч дрхтавица страха, и испусти револвер на простирку, и сруши се на своју наслоњачу јецајући: — Не могу. Не усуђујем се! Боже мој! Боже мој ! Шта да радим да узимаднем храбрости да се убијем! Куцнуше на врата, он се диже запрепашћен. Слуга рече: »Ручак је готов. (( Он одговори: »Добро. Сад ћу сићи. (: И узе оружје, закључа га поново у Фијоку, затим се погледа у огледало. Био је црвен, као увек, можда мало црвенији. Ништа више. Сиђе и седе за сто. Јео је полагано, као човек који хоће да продужи једење, који никако неће да буде сам са собом. Неколико пута је палио лулу, и најзад се попе у своју собу. Чим се закључао, он погледа под своју постељу, отвори све ормане, потражи по свима кутовима, иремете сав намештај. Најзад запали све свеће, и целу собу прелсте погледом са дрхтањем од страха, који му је кривио лице, јер он је добро знао да ће је видети, као и сваке ноћи, малу Року, девојчицу коју је прво силовао, затим удавио. Сваке ноћи јављало се гнусно привиђење. То је испочетка у његовим ушима било као нека врста крчања, као хука вејалице или тутњаве далеког воза на мосту. Тада је почињао да дрхће, да сетуши, и морао је откопчавати оковратник п отпасивати се. Ишао је да би му се крв кретала, покушавао је да чита, покушавао је да пева, али то је било у залуд. Мисао му се, поред свега усиљавања, враћала на дан убиства, и оно му се јављало у својим најтајнијпм појединостима, са свима вајснлнијим осећањима. Тога јутра, јутра тога ужасног дана, био је осетио устајући неку тромост и главобољу, коју је приписивао жези и био је остао у својој соби до доручка. После јела, спавао је, и пред вече изашао је да дише чисти и мирни ваздух под дрвећем своје шуме. Али чим је изашао напоље, тежак и топао ваздух још га више притиште. Сунце, још високо на небу, сипало је на суву и жедну земљу таласе пламене светлости. Никакав поветарац није кретао лишће. Све животиње, тице, чак и скакавци ћутали су. Ренарде дође до великог дрвећа и поче корачати по маховини, где је Бриндија испаравала мало свежине., Али, осећао се рђаво. Изгледало му је као да га је нека незнана, невидљива рука стегла за гушу, и ни на шта није мислио. Једино у глави му се врзла једна неодређена мисао, мисао да се поново ожени. Њему је било тешко да живи сам, и он је трпио и физички и морално. Навикнут већ десет година да поред себе осећа жену, навикнут на њепо присуство у свима тренуцима, на њено свакодневно грљење, он је имао потребу

једну неодољиву и нејасну потребу њеног непрестаног додира и њеног редовног пољупца. После смрти госпође Ренарде, њему је било непрестано тако, не разумевајући добро зашто, било му је тешко што не осећа шуштање њене хаљине, што не може више да нађе спокојства и да се разнежи у њеним рукама. Био је удовац тек шест месеца, и већ је у околини тражио какву девојку или удовицу с којом би се могао венчати чим истекне година дана. Он је имао душу чисту, али која је била у моћном херкулском телу, и жеЈва за женским телом почела га је дању и ноћу мучити: Ои се отресао тога, али су се немирне слико. непрестано враћале, и.он је, смејући се са самим собом, каткад говорио: »Са мном је као са светим Антонијем.® Тога јутра имао је повише таких привиђења, и од једном му дође жеља да се окупа у Брнндији, да би се освежио и умирио жестину своје крви. Знао је широко и дубоко место где су се сељаци лети купали. Он отиде тамо. Густе врбе криле су бистри базен где се вода одмарала. Ренарде, приближујући се, чу лагане звуке, слабо брботање, које никако није речица могла дати. Он полако раскрчи грање и погледа. Девојчица, сасзим гола, пљескала је воду обема рукама, поигравајући и окрећући се према њему са љупким нокретима. То већ није било дете, а још мање жена; била је пуна и лепог облика, готово зрела. Он је стојао непомично, приковап изпенађењем и дрхтавицом, спопаде га неко силно и чудно осећање. Стојао је, а срце му је лупало као да се један од његових чулних снова остварио, као да је нека вештица изнела предањ то младо биће, ту малу сељачку Венеру, која се рађала у пенушању потока, као што се друга Венера, велика и права, рађала у валима морским. Дете изађе из воде, и, не видећи га, пође ка њему да узме своје хаљине и да се обуче. У колико се она приближавала својим спорим и оклевајућим кораком, бојећи се да не стане на оштре камичке, он је осећао како га на њу гони нека неодољива сила, неки животињски нагон, који је узбудио цело његово тело, залудио му душу и од кога је дрхтао од главе до пете. Она је стојала неколико тренутака иза врбе, која ју је сакривала. И тада, изгубивши сваку свест, он раскри грање, устреми се на њу и дочепа је у своје руке. Она паде, и сувише занрепашћена да би се могла одупрети, и сувише преплашена да би могла звати у помоћ, и он учини што је хтео не разумевајући шта чини. И пробуди се после свога злочина, као што се буди иосле каквога страшнога сна. Дете је почело плакати. Он рече: — Ћути, та ћути. Даћу ти пара. Али она није слушала и јецала је. Он поновн: ■—■ Ама ћути. Та ћути. Ама ћути. Она је врискала увијајући се да побегне. Он брзо схвати да је изгубљен, и дохвати је за гушу да би зауставпо у њеним устима те силне и страшне крике. Како се она бранила очајном снагом бића, које неће да умре, он склопи своје џиновске руке око малога врата, и тада би је за неколико тренутака, тако бесно стезао, и не мислећи да је убије но само да је ућути. Најзад се подиже, потонуо у ужас. Она је лежала пред њиме крвава и са црним лицем. Хтео је већ да измакне, када се у његовој усколебаној души јави тајанствени и пејасни нагон који води сва бића у опасност. (СВРШИЋЕ СЕ)

ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА, Атанасије Јовановик — убица. Довољно је само да га, човек мало боље загледа, па да у њему упозна окорелог зликовца — убицу. Његов израз лица, а нарочито његове ншве очи. издају га за таквог. Да је пак Атанасије окорели зликовац, доказује нам то, што је он, ноћу између 7—8 августа тек. год., убио сикиром на спавању свога земљака Стојана Јанковића, ћумурџију, с ким је те ноћи путовао из Болеча за Гроцку.