Policijski glasnik

ВРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

НА IV.

7ч>'ОРО с<оо с \ск> С/УЗ

не поимаше, исто као да се освешћивала. Само не спушташе никако својих очију са Раскољњикова, осећа, да је у њему сва њена заштита. Катарина Ивановна дисаше тешко и храгтаво, изгледаше страшно изнемогла. Између свих Амалија Ивановна стојаше најглупља, отворила уста, и баш као да ништа не мишљаше. Видела је само то, да је Петар Петровић некако био у незгоди. Раскољњиков огледа још да говори, али му не дадоше да доврши: сви су викали и сви се гурали око Лужина грдећи и претећи. Али се Петар Петровић не уплапш. Видећи да је окривљење Соње сасвим пропало, он правце прибеже дрскости: — Допустите, господо, допустите; не тискајте се, дајте да се прође! говораше провлачећи се кроз гомилу, — и причекајте, не претите; ја вас уверавам, да ништа од тога неће бити, ништа нећете учинити, него на против, господо, ви ћете да одговарате што сте насилно прикрили кажњиво дело. Крадл?ивица је и више него обелодањена, ја ћу да истражујем. У суду нису тако слепи и... и нису пијани, па неће поверовати осведоченим безбожницима, букачима и слободноумницима, који мене окривљују из личне освете, што и сами, из рођене глупости своје, признају... Да допустите ! — Нека ни даха вашег не буде у мојој соби, с места! Изволите се селити, и међу нама је све свршено! И кад помислим, ја и из коже да изиђем, објашњавам му... читаве две недеље! — Па јесам ли вам и сам, Андреја Семјоновићу, тек рекао, да се селим, а ви сте ме још и задржавали; сад пак додајем још само то, да сте ви будала. Желим да излечите ваш ум и ваше кратковидне очи. Господо, молим! Он се прогура; али провијантскоме се није хтело да га тако испусти тек само са ружном, вего узме са стола чашу, замахне њоме и баци је на Петра Петровића; али чаша полете право на Амалију Ивановну. Она цикне, а провијантски, изгубивши равнотежу при размахивању с чашом, тешко падне под сто. Петар Петровић оде у своју собу, а после по часа већ га није било у кући. Соња, бојажљива од природе, знала је и пређе, да је лакше упропастити њу, него ма кога, а увредити је могаше већ сваки готово и некажњен. Па ипак, до овог часа, њој се чињаше да се ма како може избећи беда, смотреношћу, благошћу, покорношћу према свима и свакоме. Њено разочарање беше сувише тешко. Она је, одиста, могла трпљиво и готово без противљења све да поднесе, па и ово. Али ипак у први мах беше јој сувише тешко. Ма да је она победила, и ма да је оправдана, — кад прође први страх и прво запрепашћење, скамењеност, кад је све схватила и јасно замислила, — осећање бесцомоћи и увреде паде јој мучно на срце. Наступи код ње хистеричност. На послетку, не могући издржати, изиђе из собе и потече дома. То беше готово одмах по одласку Лужинову. Кад чаша, уз јазан смех присутних, паде на Амалију Ивановну, ово такође не могаде издржати, да други пију а њој глава да се пуши, па као махнита цикне, и полети на Катарину Ивановну, смаграјући њу за све криву. — Доле с квартир ! Одмах! Марш ! С тим речима дохваташе све што јој од ствари Катарине Ивановне до руку дође, и бацаше на патос. Готово и без тога убивена, мал' не онесвешћена, а задихана и бледа, Катарииа Ивановна скочи с постеље (на коју је пала била у изнемоћности), и нападне на Амалију Ивановну. Али борба беше сувише неједнака; ова је одухну као перце. — Како! Зар није доста што су ме безбожно оклеветали, — него и то створење на мене! Како! на дан мужевљеве сахране отерати ме из стана, после мога гостопримства, на улицу, са сиротама! Па куда ћу! јаукну јадна жена, тешко дишући — Господе! завиче одједном, севнувши очима, — зар нема правде! Па кога ћеш ти, да браниш и чуваш, ако не нас, сиротињу? Али, нека да видимо! Има на земљи суда и правде, има, ја ћу наћи! Одмах, само попричекај, ти безбожно створење! Полечка остани с децом, вратићу се ја. Чекајте ме, макар и на улици! Да видимо има ли на свету правде! Метне на главу ону исту зелену мараму од вунене материје, коју помену покојни Мармеладов у свом причању, Катарина Ивановна се пробије кроз несређену и пијану гомилу ^'кућана, који се још једнако у соби тискаху, и са јауком сузама истрчи на улицу, — у неодређеној намери да негде, 1ах, без одлагања, и ма по коју цену, нађе правде. Пољечка

у страху скутила се с децом у крај на сандук, . ливши обоје малих, и сва дрхћући, очекивала пзв) рин. Амалија Ивановна витла по соби, цичи^^набра, патос све што јој иадне у руке, дрска је. сом како који, неки су говорили, што су У^\^ е ^ 0 °1 се овде десило ; неки се свађају и грде, неки за„_5 »А сад је време и мени! к помисли Расколљ 2МБЕ де, СоФија Семјоновна, да видимо шта ћете ви > Па се упути Соњину стану. , ду »КраЈу општине годишње Раскољњиков, ма да је и сам носио толико своје ара, ну и грозе у души, био је активап и храбар адвокат Соњш 4 на го " тиву Лужина. Па како је одјутрос онолико препатио, 01 као да се радовао случају да промени своје утиске, ко122122: му постали већ несношљиви, а да и не говоримо пак о_ колико је било личног и срдачног у његовој тежњи да зне ће одбрани. Осим тога имао је на уму, и страшно га узнемости. вао, нарочито с минутима, његов састанак са Соњом: о ,еледужан био, он мора да јој саопшти ко је убио Лизавету, ,У предосећао је страхобно мучење, те се чисто рукама бранио од њега. И но томе, што је излазећи из стана Катарине Ишг новне узвикнуо: »Па, шта ћете сад рећи, СоФија Семјоаовнл-Дто, очевидно, беше још у некој спољашње раздраженој храбрости, изазивању и малопрешњој победи над Лужином. Али догодило му се нешто необично. Кад је дошао до стана Ка=пернаумовљева он осети у себи изненадан страх и немоћ. У рава мишљању застане пред вратима с чудноватим питањем: „треба ли казати ко је убио Лизавету?" Питање беше чудновато с тога, што је он, одједном, у исти мах, осетио, да не само што се не може не казати, него чак није могућно ни тај тренутак, макар и за неко време, одаљити. Није још знао зашто није могућно; он је само осетио то, и то мучно осећање своје немоћи пред неизбежним, готово га притисло. Да већ не би више . размишљао, и да се не би мучио, он брзо отвори врата, и^ с прага погледа на Соњу. Она сеђаше налакћена на столић и рукама покривши лице, али кад угледа Раскољњикова, устаде хитро и пође му на сусрет, као да га очекивала. у — Шта би са мном било да не беше вас! проговори ода, брзо, сусревши се с њиме насред собе. Очевидно она је само и желела, да то што пре каже му. Зато је и чекала. ЈОЈ Раскољњиков приђе столу, и седне на столицу са она тек што је устала. Она стојаше на два корака и№ре м .и га, истоветно као и синоћ. — Шта, Соња? унита он и намах осети да му глас дрхти. — Јер ето сва ствар опирала се о „друштвени положај и с њиме у вези навике®. Јесте ли ви то мало пре разумели ? (Наставиће се.)

БЕЛЕШЕЕ Тајна полиција. — Често се код нас у последње доба у јавности говорило о увођењу и код нао тајне иолицијп. Већина од тих органа нису били на чисто са појмом тајне полиције и отуда је испало и њихово несативно мишљење: да је код нас не треба ни уводити. Међутим наши органи јавнога мњења бркали су шта је, и какве има тајне полиције? Познато је свима, који су мало боље проучавали историјски развитак друштвенога живота код других народа, да је тајне полиције било вазда од како је и. државнога живота. Само, тајне полиције има двојаке: политичке и криминалне. Ова друга, врста — криминална тајна полиција — као што рекосмо постоји од-онда, од како је се друштво организовало у заједницу што се зове држава. Међутим, то није случај и са политичком тајном полицијом која се јавља редовно, кад год наступе нередовне прилике у земљи, и када сама државна власт не могући свугде стићи, прибегава тајној полицији, која поред свих добрих страна има и врло рђавих мана, међу којима је на првом месту та: што је политичка. Први реФорматор, или управо творац тајне полиције био је маркиз Агдепзоп, први шеф тајне полиције под Лујем XIV. како се онда звао Неи1епап1; ^епега! <1е 1а роПсе. Он је_уЈГР м ?'