Policijski glasnik

БРОЈ 32. У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 10. АВГУСТА 1903. ГОДИНА ТИ :г/Г>о оо 6 с *» ооо ооо ооо ој уо аоо сиоо огјо 'ооо сг ?о с/ур с/ур оур сдо оур сор :>оо ооо ооо ооо ооо ооо оор ооо с<ос> с<оо ооо ооо о<уо ооо ооо с/ур с<оо чууо ооо ооо" ооо ооо ооо с/зо с/уо осуд с/ур ооо о^а ПОЛИЦИЈСКИ глдсник СТРУЧНИ ЛИСТ ЗА ППЈМШ БЕЗБЕДНОСТИ И АДМИНИСТРАНИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ с«оо ооо ооо оро с> бо ооо ооо сик сао ооо ооо ооо ооо ооо оуг осуо ооо с<оо аоо с <оо.ооо ооо с<ур сгго ооо сх ?о ру> <уу > ооо осо аоо осге ооо сг ?о с/уд ооо ооо ооо ооо оу> ооо ооо ооо ооо о оо ооо ооо с<у УРЕЂ7ЈЕ 0ДБ0Р МИНИОТАРОТВА УНУТРАШБИХ ДЕЛА С/У5~ОбС~ОСУО^^^С^ОО^^ ООООС*> ООО ООО ооо ооо ООО ООР ООО ООО ООО с/уо ООО ООО ООО С^О ооо ООО ООО ООО ООО ООО о ОГ) ооо соо ооо ооо ооо ооо ооо ооо ооо ооо ооо ооо ооо с-^о с/>о с/уо~о<у Г од>о :>03"06УГ>

СЛУЖБЕНИ ДЕО

ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ПРАВИЛА о 0ДН0СУ СЛУГУ И ЊИХОВИХ ГАЗДА од 1. априида 1887 и од 28. августа 1902. године.

I. У члану 2. изоставља се други одељак. II. Код чл. 4. да се дода на крају : »Ова се одобрења односе само на она лица,која из другог места долазе или у ошпте први пут ступају у службу.« »Сиромашнима издаваће се ова одобрења бесплатно, што ће бити означено удозволи.« III. Код чл. 5. у првом одељку, после речи „дужан" додаје се ово : »пријавити месној полицијској власти у року од 24 часа/ а у другом одељку у другом реду изоставља се реч : »три к и на мссто тога додаје се реч : „десет. (< IV. Члан 9. изоставља се. V. Члан 30. изоставља се, а члан 31. иомицањем чланова од 9-ог постаје чл. 29. VI. Ове измене и донуне ступају у животи обавезну силу добивају од дана кад се у службеним новинама обнародују. Ш» 17668. 24. јула 1903 год. у Београду. Министар унутрашњих дела, Стој. М. ПротиЂ С. р.

Одговорноет алкохопичара Д. Ђ. Алимпи+1 (Наотаввк) Из Једпе скорашње статистике о кретању криминалитета у Француској, излази : да је средњи број оптужених за силовање у по-

следњој петогодишњој нериоди 5 пута већи од онога из претходне периоде. Према скорашњим испитивањима кривица против личности како у Француској тако и у иностранству, број њихов извршен под утицајем алкохола износи 60°/ п . ★ Веза између алкохола и лудила неоспорна је. Д-р ЈКоли констатовао је у северним департманима Француске, да број душевно оболелих расте упоредо са потрошњом алкохола, а Д-р Аиније дошао је до закључка: да се међу душевно оболелим налази 37°/ 0 алкохоличара. У Енглеској овај број достиже половину болесника. Славни Француски лекари за душевне болести: Ескирол, Марел, Порхаи и Моте утврдили су да су, 13°/ 0 душевних болесника оболели од претеране употребе алкохола. Лудило се, дакле, шири паралелно са потрошњом алкохола, па с тога није ни мало претерано кад Ријпн у своме делу „Алкохол и Дува.п"- назива крчме местима где се иродаје лудост у флашама. Међу 32.000 душевно оболелих, који су у току последњих 15 годипа налазили уточишта у сенским азилнма, било је њих 5381 који су оболели од алкохола (1 на 6). Од овога броја њих 5063 л>уди су, а остало е;у (818) жено. Ослабљење интелектуалних моћи услед злоупотребе алкохола, огледа се још и у његовом утицају на самоубиства. Од г ј 5'Ј5 самоубистава извршених у Паризу у току последњих 10 год., њих 530 последица су нретеране употребе алкохола, што значи 1 : 8. Д-р Линије утврдио је несумњивим цифрама, да је број самоубистава много већи у оним окрузима Француске, у којима је и потрошња алкохола већа. У времену између 1826—1830 год. било је у Француској по Декесну 1739 самоубистава, а у времену од 1876—1880 број овај достигао је циФру од 6259, што ће рећи: да се он у времену од 40 година скоро учетворостручио. * * -*■ Има један степен, када човек, који се ода.је алкохолу, постаје прави болесник. Утврђено је непобитним доказима, да је и уиотреба, најчистијег природног алкохола, веома штетна но здравље, док је унотреба индустриских алкохола прави отров који уништава органнзам највише за 10 г.

— Злоупотреба алкохола проузрокује, вели чувени Аегран ди Сол, било привремени поремећај можданих нерава, било једно стално, иијано стање. У издубљености лубање нема ни мало празнине. Навалом крви у мозак, меко и фино ткиво овог органа трпи притисак, који смета ћелијама да правилно функционишу. Ако се ово чешће понавља, долази се несумњиво до поремећаја целокупног нервног система. — БеИгГит 1гетепз и алкохолна меланхолија прелазна су стања; то су само разни периоди постепеног тровања алкохолом, које води физичком , интелектуалном и моралном онадању. Алкохол прво иочиње са заглупљивањем. После извесног времена, зависног с једне стране од његове природе и количине, а с друге, опет, од анатомског склопа алкохоличара, поремећаји нервног спстема бивају из дана у дан све већи, док најзад не дође до опште парализе. Од овог момента, болесник постаје прави лудак. *• ' V' * Неће бити без интереса, ако часом прегледамо историјски развитак питања о одговорности алкохоличара. Почећемо са Аристотелом и Кинтиленом који су сматрали пијанство као отежавну околност и захтевали увек дуплу казну за кривице алкохоличара. Римско законодавство, пак, сматраше алкохолизам као околност која искључује сваку одговрност. Супротно овом, у Р]нглеској и Француској алкохолизам никад није искључивао кривице нреступне и злочине природе. У јсдном едикту Франсо-а I. из 1536 г. налази се овај инсересартни став: — Ко год се иађе иијаи биЛе затворен и осуђен на хлеб и воду арви аут; други иут би(1е бијен арутевима, треИи пут биће јавно шибан, а ако и даље остане неиоиравим, ио што му се осече ирст, ирогнаТге се. — Ако ли ко од ових иијанаца изврши, у настуиу иијанства, какво зло дело, биИе кажњен и казном која је зато дело одређена и казном за иијанство. Са развитком законодавства и питање о одговорности алкохолнчара добијало је са свим други облик. Већ у Француском казненом закону од 1810. пијанство није означено као преступ нити је за њега прописана ма, каква казна. Ова празнина у закону, попуњена ,је у у неколико 3. Фебруара 1873. одредбама о спречавању пијанстава, по јавннм местима, Немогуће је потценити корист ових допуна.