Policijski glasnik

ВРОЈ 7.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСН СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРДШЊИХ ДЕЛА

„ПОДИЦИЈСКИ ГДДСНИК" издази једанпут, а према потреби и випте п.ута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмаље за пола године, код свију полидијских власти, и износи: 20 дипара на годину за државна и општинска надлетптва. а за све друге претилатипке у опште 12дннара годишње. За ипостранство: годишње 24, полугодишње 12 дииара у злату. Поједнни бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукопнси се не враКају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

РАСПИСИ Свима окружиим наче^дствима и Управи града Београда Извештем оам да неке полицијоке власти погрешно тумаче т. 6. мога расписа од 11. августа 1906. год. ПБр. 17.066., којим је издато упутство о интервенцији полиције кад за то наступи потреба у приликама јавних зборова и радничких штрајкова, у томе: што од раденика и других гра^ана траже нријаву и онда кад су они скупљени ради збора или каквог договора у затвореним просторима. Такав њихов поступак нротиван је и закону и мом помеиутом распису. С тога, а на основу чл. 24. Устава, чл. 4. и 6. закона о јавгшм зборовима и удружењима и §. 7. устројства централне државне управе, препоручујем свима полицијским властима: да у будуКе не чине никакве сметње радницима и другим грађапима мирно скупљеним у каквом затвореном простору у коме држе збор или договор у границама закона. Наравно да овде не долазе случајеви: кад сопственик или закупац зграде или локала не дозвол,ава скуп у његовој радњи и ради тога обрати се за заштиту месној полицијској власти; или се на том збору догоди већи неред или учини какво кажњиво дело; или наступи случај из чл. 11. закона о јавним зборонима и удружењима. Начелство -— Управа — саопштиће ову моју наредбу на јтотпис свима, полицијским чиновницима у свом подручју, с тим, да ае у будуће по истој унравл>ају. КБр. 1706П|906. г. 29. јануара 1907. год. у Београду. Министар цн.утрашњих сГвла, Стој. М. Проти^ с. г.

Свима 01фукним иачвхдствима 11о § 10. полнјциске уредбе, срески начелник изви^а и суди иступне кривиц ■ из треће части казненог законика о два месна кмета, или два одборника и са среским писаром као деловођом: али мигиљење кметова или одборника није за њега обавезно, ношто је он за сав поступак одговоран. Из неколико случајева уверио сам се ,да неке полицијске е.реокв власти, а нарочито оне, чија се ореска места налазе у окружној вароши. неправилно тумачеипоотупају по наведеном ааконском пропису у томе: што сматрају, да им пре<-уду треба

да потпишу баш кметови из оне општине одакле је окривљено или тужено лице, те тиме окончање кривица задржавају, очекујуКи да им кметови из дотичне опшгине До1)у, или да он, или који срески писар, у ту општину оде па уз пут да и тај посао сврпш. Или најзад, потписивање ових кмегова на пресуди изврше сами, без знања и суделовања њихова. Пошто је у § 10. полицијске уредбе наређено да срееки начелник изви^ање и решавање таквих кривица чини с два мвсна кмета или одборника, а не с кметовима или одборшгцима оне општине одакле је окривљено лице, то препоручујем начел ^тву да нареди евима среским начелницима да пресуде или решења своја доносе с кметовима односно одборницима оне општине у којо.ј се налазе среске канцеларије. па ма оне биле и у окружној вароши, и да ни у ком случају не узимљу неаисмене кметове или одборнике. ПБр. 1537. 29. јануара 1907. год. у Београду. Министар унутраилњих дела, Стој. М. ПротиЂ с. р.

СТРУЧНИ ДЕО

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(наставак) Заклетва оптуженог неопходно мора претходити заклетви помагача или саклетвеника; овом се само помаже и по.јачава заклетва оптуженог. Помагачи својом заклетвом не тврде, да .је чињеница, на коју се оптужени заклео, истинита, него се заклињу на то, да верују, да је заклетва оптуженог истинита. Они о самој ствари не морају ништа знати, већ само треба да имају вере у онога, за кога се заклин.у, и у његову заклетву. Они се изјашњавају, да су готови, да заступају оно исто, што тврди и странка, која се заклиње. Правни значај њихове заклетве, према томе, изједначује се са заклетвом саме главне странке. Стога помагачи и морају бити познаници или при.јатељи оптуженог, који нознају његове односе и прилике. Из овога се јасно види, колика је разлика између помагача и правих сведок а, који оу лица, која суду саопштавају чињенице, које су они сами својим чулима опазили. Једна врота помагача, који донекле имају сличности са сведоцима, ;јесу они, који ухвате кривца на делу, за тим помогну да ое он доведе пред суд да би тужилац могао доказати његову крипицу. Разлика иаме^у ових помагача и свих осталих састоји се у