Policijski glasnik

СТРАНА 140

110ЛИЦИ Ј СКИ|ГЛАСНИК

БРОЛ 17

По иоравнењу учињеном илмеђу Алексе и Вукашина 20. марта 1896. г. Бр. 6153, код смедеревског првостепеног суда, обвезао се Вукашин, да у року од три године исплати Алекси или његовој кћери, а својој жени Марији, 1800 дин. на име донетог мираза, и да се забрана на пописане ствари сматра као оправдана. Доцније, 7. јануара 1901. год., Вукашин је својеручно написао и погписао једно лисмено, у коме признаје, да није исплатио 1800 дин., што му је донела жена Марија на име мираза и да јој ради измирења тога дуга уступа у својину све своје покућанство побројано у списку од 12. марта 1896. г. Бр. 5782, а то су ствари, на које је Алекса био ставио забрану и које су изложене у списку поравнања. Решењем београд. првостепеног суда од 6. Фебруара 1901. год. Бр. 2979. одобрена је забрана на покретност Вукашинову за обезбеду 300 дин. са интересом и осталих трошкова, што је Вукашин дуговао Живојину Д. обућару из Београда. По овом решењу пописана покретност иредата је на чување одређеном стараоцу Димитрију М. из Београда. Марија, жена Вукашинова, на иротоколу код кварта теразијског, који је попис извршио, изјавила је, да је пописана покретност њена својина и тражила је, да јој се иста, вао таква, уступи на слободно руковање. Кварт теразијски, пошто Марија није поднела никакав доказ, а поверилац Живојин изјавио је, да јој не признаје право својине, решењем од 13. Фебруара 1901. год. Бр. 1249, упутио је Марију, да код суда поведе парницу и докаже право својине. По том решењу Марија је повела парницу, али је пресудом београдског првостепеног суда од 12. априла 1901. год. Бр. 8603, одбијена од тражења скинућа пописа као неумесног. Том, дакле, пресудом, утврђено је, да је пописана покретност за рачун Живојинов својина Вукашинова и да се Живојин из ње имао наплатити за своје потраживање од Вукашина. Доцније је Живојин ту покретност уступио Вукашину, пошто му је дуг исплатио, и од тог тренутка Вукашин је постао њен сопотвеник. Пошто је Живојин уступио ствари Вукашину, Вукашинова раздвојено живећа жена Марија тражила је, да кварт теразијски, на основу учињеног поравнања код смедеревског првостепеног суда 1896. год. Бр. 6153 и Вукашиновог писмена од 7. јануара 1901. год., одузме те етвари од Вукашина и преда њој као њену својину. Вукашин је на саслушању изјавио, да његова жена Марија нема права на уступљене му ствари од Живојина, јер то нису ствари, које се спомињу у поравнању под Бр. 6153., већ друге, доцније набављене. ГЈо тражењу Маријином, кварт је теразијски, на основу § 466. грађанског судског поступка, 12. јула 1901. год. Бр. 5897 решио, да се.све ствари, које су по поравнању прешле у својину Вукашинову, одузму од овога и предаду његовој ж,ени Марији, као њена својина, пошто се претходно сравне са списком изложеним у

поравнању Бр. 6153. То је решење одобрила и Управа гр. Београда решењем од 30. јула 1901. год Бр. 19696, а њено решење одобрио је Министар Унутр. Дела решењем од 12. септембра 1901 год. ПБр. 20604. Противу овога решења Министровог, Вукашин се жалио Држ. Савету наводећи у жалби, да је Марија судском пресудом одбијена од тражења, да се ствари сматрају као њена својина, да се судска пресуда мора поштовати и да се полицијска влает ненадлежно умешала у ову ствар. Држ. Савет нашао је, да ожалбено решење Министрово не одговара закону из ових разлога: Судском пресудом, којом је Марија одбијена од тражења, да се скине попис са Вукашинових ствари за рачун Живојинов, као са њене својине, утврђено је, да Марија није могла доказати својину слорних ствари, и да су тиме те ствари оглагаене као својина Вукашинова. И такво стање мора остати све дотле, докле Марија не би судским путем добила ираво на њих. IIо томе, кварт теразијски није могао решавати на основу поравиања и и изјава Вукашинових, учињених пре преоуде, да се ствари од Вукашина, које се налазе у његовом притежању, одузму и предаду Марији, јер би се тиме упустио у решавање о праву својине, за што није надлежан. Миниотар Унутрашњих Дела писмом својим од 22. марта 1902. год. П№ 5574. известио је Државни Савет, да се с нредњим посматрањем Савета не може сложити, јер пресуда првосгепеног суда за град Београд од 12. априла 1901. године Бр. 8603, која је изречена у спору речене Марије против Живојина Димитријевића овд., као повериоца њеног мужа, не може бити меродавна и у питању о својипи између Марије и њеног мужа Вукашина, кад је она поравнањем закљученим пред првоотепегшм смедеревским судом 19. марта 1896. год. под Бр. 6153 и писмом самог Вукашина доказала, да су ствари њена својина. Према томе, овде није спор о својини, већ се има да изврши поравнање, које по § 146. грађ. суд. поступка има снагу извршне пресуде и надлежна је власт то и учинила наведеним решењем, јер поменуто поравнање не би могло бити доказ према трећима, а између мужа и жепе, који су га и закључили, оно је потпун доказ. Државпи Савет поново је се упустио у оцену овога предмета, па је, с обзиром на предње разлоге Минисгрове, нашао, да је решење Министрово правилно и на закону основано. С тога је одлуком својом од 26. марта 1902. год. Бр. 1041, одбацио жалбу жалитеља Вукашина као неумесну.

Један слунај расправљеног сукоба о надлежностн нзмеђу Миннстра финансија н Миннстра унутрашњих дела, за расправу лнтања о наплати аренде за заузету ренну обалу. Живојин С., овд. адвокат, пуномоћник В. М. Димитријевића, Рад. Ћирковића и

Звет.. ЛеФтимијадеса, сопственика приватних купалишта на реци Сави у Београду, обратио је се Министру унутрашњих дела, тражећи, да се. његови властодавци начелно ослободе од плаћања таксе општини београдској, у име аренде за заузету обалу, коју им је таксу прописао општински одбор. Предмет овог тражења Министар унутрашњих дела послао је Министру финансија, с молбом, да он по истом донесе решење, пошто је спорно питања Финансијске природе, које општина регулише својим буџетом, а овај прегледа и одобрава по чл. 36. и 37. закона о окружним, среским и опгптинским буџетима Министар Финансија. Али Министар Финансија писмом својим од 12. марта 1907. год. БПрБр. 769. одбио је од себе надлежност за оцену овог питања, налазећи да оно не спада у његову већ у надлежност Мииистра унутрашњих дела, пошто је он непосредна надзорна власт над општином београдском према чл. 142. закона о општинама и по чл. 143. истог закона надлежан да оцењује, да ли општина београдска тачно примењује тач. 13. раописа Министра унутрашњих дела од 7. Фебруара 1905. г. П.М' 3490. по којој тачци: таксу за уиотребу Општинског земљишта на пристаништима (обаларину), у смислу чл. 8. закона о водама и њихово.ј употреби. тач. 3. чл. 28. и тач. 3. чл. 86. зак. о општинама, прописује општински одбор. Министар унутрашњих дела није се сложио са овим гледиштем Министра финансија, како са раније изнетих разлога, тако и по томе, што се он —■ Министар Финансија •— у једном случају, сличном овоме, огласио за надлежног ради оцене питања о томе : да ли су приходи и дажбине општинске, предвиђене у њиховим. буџетима, на закону основани, или нису, и да има право да забрани наплате оних прихода, за које нађе, да немају ослонца у закону. За доказ својих навода, Министар унутрашњих дела позвао је се на распис Министра Финансија ПрБр. 660/905 год., на свој распис Ј1Л« 3490/905. год,, у коме је тач. 14., као супротна надлежном раепису Министра Финансија БПрБр. 660 од 1905. год., укинута новим његовим расписом ГШ 13053./905 г., — најзад позвао се и на преписку по овој ствари из 1905. год. између њега и Министра финансија, из које се види, да је напослетку призната Министру Финаисија надлежноет за оваква питања. С тога је Министар унутрашњих дела, а у смислу тач. 7. чл. 5. закона о уређењу Државног Савета, писмом својим од 19. марта 1907. год. П№ 4557. послао сва акта овог предмета Државном Савету, тражећи, да Савет донесе одлуку о томе: ко је надлежан за оцену његову — он или Министар Финансија. Државни Савет, на основу тач. 7. чл. 144. Устава и тач. 4. чл. 5. зак. о свом уређењу, узео је у оцену ово тражење Министрово, на је нашао, да је за расправу односног предмета надлежан Министар унутрашњих дела, а не Министар