Policijski glasnik

БРОЈ 23.

У БЕОГРАДУ НБДЕЉА 8. ЈУНА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК ШШБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једаппут, а према потребп и више цута недељно. Претплата се подаже у напред, и то најмање за пола године, код овију полицијских властн, и изиоси: 20 динара на годпну за државна и општинска падлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Појединн бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО «1-» ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (нАСТАВАк) 2. Дужност сведока, да уомено искаже пред иследником или судом све што зна о предмету саслушања. Писмену сведоџбу може сведок дати само ако је нем или глув (§ 106.). Сведок није, међутим, дужан да даје суд о својим опажањима, нити утиске, које су на њега учинила његова опа,жања. Хоће ли то сведок учинити, зависи од његове воље. јер је давање мишљења о појединим чињеницама дужност суда и вештака. Тако исто сведок није дужан да се ван суда нарочито и ближе информира о предмету сведочења, нити да иследнику или суду спрема нарочити цртеж или извод. Међутим дужност је сведока, да лица и ствари које му се покажу позна, а тако исто и да на лицу места означи предмете на које се његова сведоџба односи (§ 108). Исто тако је дужност сведока да се суочи с оптуженим, вештацима чли другим сведоцима (§§ 109, 153). 3. Дужност сведока, да се на свој исказ закЏне (§ 113). II. Да одиста постоји законска дужност сводочења види се по томе, што је закон као правну последицу неиспуњења те дужности прописао аринудне мере и казне. Односно овога законодавства се међу собом разликују у толико, што једна за непослушног сведока прописују само принудна срества друга само казне, и, најзад, трећа прописују како принудна срества тако и казне (мешовити систем н. пр. у Немачкој). Наш је законик за непослушног сведока усвојио и принудна срества и казне, но и ове више сматра као принудна срества. Која Ке се од законских мера у поједином случају применити, зависи од тога, да ли је у литању неодазиваље на урсдан позив или уздржавање од сведочења и полагања заклетве. 1. Неодазивањо на уредан нозив повлачи за собом по § 99 осуду непослушног сведока на илаћање трошкова. проузрокованих његовим изостанком. У ове трошкове долазе поглавито трошкови услед одлагања предузимања какве иследничке радње, одлагања главног претреса и др., као и трошкови око довођења сведока.

Поред осуде на плаћање трошкова, непослушни сведок има се осудити и на новчану казну од једног до пет талира. Ова се казна има изрећи и онда кад се констатује, да та сведоџба није од змачаја, као и онда, кад странке изјављују да не траже испитивање сведока. И плаћање трошкова и новчана казна јесу облигаторне казне. Најзад, према сведоку који се на уредан позив није одазвао може се Факултативно као принудно срество употребити и принудно довођење на које је сведок упозорен у поаиву који му је достављен. На ове се казне има осудити не само сведок који на позив није дошао, већ и онај који се без допуштења удали, јер дужност одазивања на позив у себи садржи и дужност сведока да остане на месту док иследник или председник суда не допусти удаљавање (§§ 98 и 205 последњи одељак). Ове ће се мере моћи предузети само према непослушном сведоку. Непослушан је сведок онај, који је примио уредан позив у смислу § 97 а није свој изостанак оправдао, или који се без допуштења удалио. Иследник или суд је позван да цени, да ли је за извињење довољан основ који је сведок навео. Тако н. пр. не би био довољан основ за извињење то, што је сведок држао да је по закону ослобођен од дужности сведочења. Да ли ће се која од поменутих мера употребпти има у генералној истрази да цени иследник, у прелазном ноступку иследни судија, а на главном претресу суд. Одлука којом се изричу ове мере јесте решење, које је одмах и извршно. Ос.уда има пасти у случају кад се касније докаже извињавајући основ. Наш закон ништа не вели, ко ће изрицати казне кад је сведок војник. Несумњиво је, да се и ти случајеви имају расправити аналого другом одељку §-а 100, т. ј. војнику има изрећи казне његова војна власт а на молбу ис-ледника или суда. 2. Према сведоку који се без оправдана разлога уздржи од сведочења или од полагања заклетве, т. ј. који неће да сведочн или да положи заклетву, имају се употребити само принудне мере (§ 100). Према томе, сведок који неће да сведочи или неће да по.шжи заклетву не осуђује се по нашем закону на казну, већ се само иринуђава. на сведочење и полагање заклетве, Срество којим се сведок принуђава јесте иритвор.