Policijski glasnik

ВРОЈ 16.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 19. АПРИЛА 1909.

ГОДИНА V.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" издази једанпут, а према нотреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пода године код свију подидијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и ошптинска надлештва, а за све друге протплатнико у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА

Указом Његовог Величанства Краља, на предлог Миниетра унутрашњих дела, а по изјављеној жељи становника општине дубочке, у срезу деспотовачком, округа моравског, и на основу § 4. закона о административној подели Краљевине Србије, решено је: да се општина дубочка премести у срез белички истог округа. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 2. априла 1909 г. у Веог-раду.

Р А С П И С свима окружним начелствима и Управи града Београда

По § 387. тач. 1. казн. законика, забрањено је торбарење. За извршење овога закона издато је до сада више наредаба, па ипак често ми долазе жалбе трговаца и занатлија противу појединих полицијских и општинских власти, да се оне никако не старају о извршењу овог законског наређења. С тога на основу § 7. устројства централне државне Управе, а у вези расписа: од 6. маја 1875 г. ЕБр. 1207. (Министра Финансија), од 15. јуна 1888 год. ПБр. 852,9, од 22. јуна 1892 год. ПБр. 10.522, од 10. јула 1894 год. ПВр. 2538, од 3. децембра 1903 год. ПВр. 27273, од 17. марта 1904 год. ПБр. 8207 и 8. децембра 1905 г. ПБр. 29.299, наређујем свима полицијским и општинским властима: 1.) да торбарење спречавају и са ухваћеним поступају по § 387. тач. 1. и § 319. казн. закона, и 2.) да начелници окружни као надзорне властп пајозбиљније контролишу потчп-

њене им органе у вршењу овога расписа и с нехатним и небрижљивим органима поступају по закону. ИБр. 4926. 5. марта 1909. год. у Београду. Министар унутрашњих дела, Св. Милосављевић с. р.

СТРУЧНИ ДЕ0

СУДСКА МЕДИЦИНА И ЊЕН ЗНАНАЈ ЗА ПРАВНИКЕ (нАСТАВАк) 4. Оудска Медицина као засебна струка. — Према овоме, што је до сада изложено, могло би се мислити, да лекарско вештачење у полицијској и судској пракси и није управо ништа друго, до проста примена обичног медицинског знања и обичне лекарске вештине на спорна питања пред властима. Другим речима : — по овоме изгледа, да лекару за вештачење пред властнма и није ништа друго потребно до добра теоријска спрема и богато искуство у свима гранама теоријске и практичне Медицине. А из тога би се опет дао извести логичан закључак, да би сваки добар и искусан практичан ленар, без икакве даље и сиецијалне сареме одмах могао бити добар и иоуздан вештан у свима спорним питањима медицинске природе, која се пред властима расправв»ају. И доиста, тако се с почетка и мислило, и то не само међу лајицима у тим питањима — не само међу правницима и иоледницима друге врсте •—■ него баш и у лекарским круговима. Шта више:томишљење владало је и касније — све до наших дана, а има, може бити, и данас лекара, који га заступају. До скора је било баш и медицинских целебритета, који су га бранили — а да и не спомињем правничке стручњаке, којима је тако схватање

лекара као вештака оило и природније. Питање је, дакле, колико је то мишљење доиста основано, и шта би се могло против њега изнети ? Сасвим је природно, да су се с развитком јавне безбедности и са напретком правосуђа множили и случајеви, у којима је лекар као вештак био потребан. Исто је тако природно, да се опет са чешћом и разноврснијом употребом лекара као вештака у полицијској и судској пракси иочело и међу лекарима будити 'живље интересовање за ту врсту ленарске ираксе — тако, да су они с више воље, озбиљности и пажње приступали баш оним питањима из области целокупне Медицине, која се чешће истичу као спорна пред полицијом или судом. С тога су почели така питања детаљније проучавати, и баш у томе правцу разрађивати, како ће што боље и поуздапије послужити као вештаци пред властима — т. ј. како ће помоћу њих тачно и прецизно одговорити законским одредбама и одређеним циљевима иследних власти и судова. 1 Пре свега лекари су одмах увидели, да, истина, никад — ни као вештаци иред властима — не смеју наиуштати земљиште своје струке — Медицине — али да ииак зато могу и морају и чисто медицинска иитања проучавати и решавати са друге тачке гледишта и у сасвим другој намери, него што они то чине у својој обичној лекарској иракси украј болесничке иостеље. Пред властима њима није више задаћа, да н. пр. повређено или иначе оболело лице у том правцу лекарски проуче и испитају, како ће га што поузданије лечити ... него да тачно саберу и према законским одредбама прецизно окарактеришу све оне појаве и промене на души или телу те особе, које су као последица болести или насилне повреде наступиле, па да их онда иследним властима или судовима разложе и објасне — таким начином и у таком облику, како ће их и лица без стручне медицинске спреме и вештине —■ дакле иследници, судије, тужиоци, браниоци — моћи схватити, и о њима с неким разлогом судити и регаавати.