Policijski glasnik

СТРАНА 280

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 36.

Ну, овде има извеоних тегикоћа које се тичу изречене, но, не саоаштене иресуде осуђеном, противу које има места жалби вишој инстанцији, а то је првостепеном суду по § § 15. и 16. полпциј. уредбе. Дешавало се да је изречена пресуда за какву иступну кривицу над каквим оптуженим лицем , којом се оно осуђује за исту, али је ова пресуда остала несаоиштена. осуђеном за дуже време од три месеца, рачунећи од датума изрицања пресуде. Пресуда је н. пр. изречена 15. Марта т. г. али из буди којкх узрока остала не саопштена осуђеном лицу све до 20. Јуна т. г. када му је саопштена, ну, после рока од три месеца одређеног за застарелост иступних дела. Хоће ли се моћи извршити ова пресуда кад постане извршна и може ли она постати у оптте извршна, кад је само дело застарило? Из цитираног става § 896. крив. зак. видимо, да застарелост пресуде за иступна дела почиње тећи »од дана кад пресуда буде извршна." Зна се да пресуда постаје извршн а у ова два случаја: а) кад није било жалбе на изречену пресуду од ниједне интересоване стране т. ј. ни осуђеног, ни тужиоца у року од три дана по саопштењу пресуде, —■ §§ 15. и 16. полицијске уредбе, по истеку овога рока, ако је у опште имало места жалби по овим законским прописима, јер за дела за која закон не доноси казну већу од три дана затвора или новчану казну већу од тридесет динара и нема места жалби; б) кад надлежна виша инстанција, а то је првостепени суд одобри пресуду полициске и општицске власти за ова дела. Застарелост пресуде у првом олучају, по цитираном § 396. кр. зак. тече од датума истека рока за жалбу противу пресуде, јер је она тада постала извршна, т. ј. пошто овај рок за жалбу од три дана истече, а жалбе није било. У другом случају, застарелост пресуде тече од датума одлуке првостепеног суда којом је одобрена пресуда полицијске или општинске власти за иотупно дело, јер је тада постала извршна ова пресуда. Ово је са свим јасно, и не подлежи сумњи. Ну, у случају који смо навели пресуда није ни постала извршна, а подлежи жалби, јер није била ни саопштена туженоме одмах, већ саопштена тек по истеку три месеца рачунећи од датума изрицања пресуде, за које време застарева по првом ставу § 396. крив. закона и само иступно дело за којо је изречена пресуда. Међу тим као што смо видели, као почетак рока застарелости пресуде закон узима дан кад је аресуда аостала извршна, кога у овоме случају и нема јер је пресуда још неизвршна. Хоће ли се и у том случају узети да је застарила ова пресуда, и ако није извршна, јер није била саопштена осуђеном, и може ли се она у опште и извршити, баш и ако осуђени, коме је она саопштена по истеку три месеца од датума пресуде не изјави жалбу против исте ? Другим речима, шта ће бити са застарелошћу изречене но још неизвршне пресуде и како ће се она рачунати ? Законодавац о томе ћути у последњем ртаву § 396. кр. зак. у коме је реч о за-

старелости пресуде и одређењу почетка рока ове застарелости, али се и ово питање ипак може правилно решити кад се добро расмотри први одељак § 396. кр, зак. и имају на уму начела о застарелости, која смо раније излагали. Видели смо, да овај први одељак § 396. предвиђа прекид застарелости јавне акције овим речима: »делом које је власт по истом предмету предузела". И само изрицање пресуде по свршеном ислеђењу, сматра се као дело којим се прекида застарелоот у ислеђењу, од кога дела, т. ј. изрицања иресуде тече нова заотарелост. По томе дакле, ако је ова нова застарелост која тече од датума изрицања неизвршне пресуде, била прекин\та у оном међувремену од изрицања, па до саопштења пресуде осуђеном лицу каквим пуноважним актом власти, која је пресуду изрекла, н. пр. уредним позивањем осуђеног, извршеног са свима потребним Формалностима, то и ако је само саопштење пресуде осуђеном извршено иосле три месеца од датума изрицања пресуде, таква преоуда није застарила и може се извршити кад постане извршма. Све ово разуме се под претпоставком да о овој радњи позивању осуђеног ради саопштења преоуде, има уредног доказа у актима, и да од дана позивања на до дана саоиштења пресуде осуђеном није протекло више од три месеца, јер ће у противном случају застарити таква пресуда. И ако дакле законодавац говорећи о застарелооти пресуде у последњем ставу § 396. кр. зак. ништа не говори о рачунању рока ове застарелости у случају о коме је реч, т. ј. изречене а не извршне прес.уде, ипак се, као што смо видели, ово питање може решити по првом ставу § 396. који говори о заотарелости јавне акције код иступних дела у опште. Милош №1. СтанојевиЂ судија. 0 САСЛУШАЊУ 0КРИВЉЕН0Г

(НАОТАБАК) Особита опасност од тако изнуђеног признања окривљеног лежи у томе, што оно може врло чеото бити неистинито дато. Иследник може бити у заблуди, поћи од погрешних претпоставака, и отворити неооновано уверење, да је окривљени учинилац извесног дела, ма да овај то није. Он ће улотребити, у инквизиторском поотупку, сва средства да то своје ; уверење стави на чврсту основу, коју ће имати у признању окривљеног. Колика је опасност у таквом признању окривљеног за његову осуду види се по томе, што признање може бити дато неистинито, под недопуштеним утицајима иследника, ма да га окривљени слободно и својевољно не би био дао. С тога државна власт имадаизбегне све, чиме би се признање окривљеног могло означити као изнуђено. Такво неистинито признање, које се сматра за иотинито служи у даљој расправи кривичног процеоа за основицу

суђења и одводи осуди окривљеног, ма да он није учинилац дела. Особита опасност од таквог признања постоји и у ногледу изнуде признања у погледу извесних околности, које олуже за тежу квалиФикацију кривичног дела, на име код крађе, да ли је крађа извршена на овај или онај начин, у ово или оно време, у овој илн оној вредности, где од ове отежавне околности, коју окривљени признаје као истиниту, зависи његова строжа или блажа осуда. Инквизиторски поступак, коЈим управља иследник, може почивати на заблуди иоледниковој о томе ®акту и одвеоти неправедној осуди окривљеног, ако он призна ове онако, како иследник хоће да утврди. С тога се објективна, акузаторска метода има овде претпоставити, јер она не трпи никаква иредубеђења иследникова, всћ тражи објективио утврђење Фактичног стања у свима правцима и тек по том ооуду онога лица, за које постоји несумњив доказ његове кривичне одговорности, а не онога лицазакоје постоји само субјективно веровање ис.тедниково о његовој кривици. II Као што омо поменули утицај акузаторске методе у ислеђењу, која има свој а;звор у СоАе сГтвг. спт., није остао без дејства и на наше позитивно законодавство. Одредбе нашег законика о кривичном судском поступку, које говоре о саслушању окривљеног налазе се у гл. XII., у §§ 141—155 под насловом »0 испиту обвињеног". Нас не интересују на овом месту све одредбе ове главе, већ поглавито неколико њих, управо оне, у којима су утврђени принципи о саслушању окривљеног. Анализа ових одредаба изнеће нам какав је принцип заступљен у нашем поступку. Основни принцип п.остављен је у § 141. који вели: да иследник »саслуша обвињеног с једнаком ревношћу, како о ономе што га обвињује, тако и о ономе, што га оправдава к . Ово наређење доведено у везу с § 5. кр. суд. пост. који вели да су иследници »дужни старати се, да невини не буду гоњени, а повини да не избегну заслужену казну«, очигледно пам представља, да је у нашем поступку заотупљен принцип акузаторски т. ј. саслушање окривљеног у циљу његове одбране од оптужења, којим га истражна власт терети на основу доказа, које је против њега утврдила. Циљ овога саслушања није прибављање признања окривљеног о његовој кривичној одговорности. Ово се још боље види из 2-ог става § 144. који вели, да иследник »треба у питањима све основе подозрења или доношења да исцрпи, како би обвињени имао прилику на свако одговорити и цравдати ое. к Овај захтев законодавчев, да се окривљеном створи могућност да се иравда од основа подозрења, који против њега стоје, да је учинилац извесног дела, очигледно доказује, да овде имамо поола са ошуж-