Policijski glasnik

ВРОЈ 13.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 3. АПРИЛА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖВЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЈШЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" пздази једанпут, а ирема похреби и више пута иедељио. Претплаха се подазке у напред, и то иајмање за пода године код свију цодицијских вдасти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска наддештва, а за све друге претпдатипке у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишњо 24, подугодишње 12 динара у здату. Појодини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО Његово Велнчанство Краљ Петар I. благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за начелнпка треће класе среза нољаничког Лазара Кречковића, писара прве класе МинистарЈТва Просвете и Цр кве них Послова. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 26. марта 1911. год., у Београду. Његово Величанство Краљ Иетар I, благоволео је, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за управника болнице за душевне болести, Д-ра Војислава М. Суботића, примаријуса истс болнице, и за примарнјуса болнице за душевне болести, Д-ра Душана Стојпмировића, секундарног легсара исте болнице. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 28. марта 1911. год., у Београду. Његово Величанство Краљ Петар I, благоволео је, напредлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за лекара среза подунпвског Д-р Хранислава ЈоксимовнКа, лекара среза темнићског, по потреби службе. Из канцеларије Министарства Упутрашњих Дела, 28. марта 1911. год., у Београду- Његово Величанство Краљ Петар I, благоволео је, на предлог Застулника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, за дугогодпшњу ревносну болничарску службу, одликоватн: Сребриом медаљом за грађанске заслуге: Тадију Јелушића, бившег болничара болнице за душевне болести. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 28. марта 1911. год., у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Ђорђе Или11, начелник друге класе среза пољаничког, па основу § 69. тач. 2. закона о чпновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пензијом, која му према годинама службе припада. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 26. марта 1911.године, у Београду. СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ

Др. Томе ЗКивановића

(ПАСТАВАК) Дела и чињенице у опште, које се о неком изиосе или проносе, могу се састојати у нечему, што је у оишт у нем џ? гу/чс 1 ). Тако на селу се верује^ враџбине, те би могло бити клевете, кад би А рекао за Б, да је врачањем уморио В. Дела и чињенице у опште, изношени одн. проношени, треба да су такви, да се могу докази^џти 1 ). Из тога излази, да пзношење^дн. проношење будуИе чињенице одн. дела не може бити клевета. Чињеница мора дакле припадати садашњости или нрош 10сти. Тако не би могло бити клевете, кад би А тврдио, да ће Б убити В. Ту би могло бити само увреде. Није потребно, да се ко нкУЈ&х џа' дела одн. чињенице о неком износе одн. проносе 3 ). Тако се не мора тврдити, да је А силовао (тада и тада) ту и ту девојку, већ је за клевету довољно тврђење, да је А извршио силовање. Но није довољно наговештавање чињенице одн. дела у најопштијим цртама, што је једно Фактичко

] ) Уп. ИИеп1ћа1 396. ђ Уи. 3 ) Ун. Ргапћ § 186 I 1, иНеп1ћа1 391.

питање 1 ). Тако не би могло бити клевете, кад би А казао : »Из докумената, које ћу јаидобавити, видеће се, шта је Б учинио«. I Саоаштавање свог соиственог мишљења о*нечему у погледу извесног лица је изношење одн. проношење нечега, што припада самом саопштаваоцу. Пошто је пак за клевету потребно изношење или проношење туђег дела или туђе чињенице,. то у овом случају нема клевете 2 ). Истина је, да се изјављено ммшљење односи на туђе дело одн. чињеницу, али се ови не саопштавају, већ сопствено мишљење. У овим случајевима може према томе бити само увредеЈТако то би био случај, кад би А рекао: |»Према мом мишљењу Б је извршио ону крађу«. ОГаћаивсп чини међутим овде једну разлику. Саопштавање, о коме је реч, има се, вели, сматрати као изношење одн. проношење туђег дела одн. чињенице, и према томе као клевета онда, кад се изјављено мишљење односи на извесво конкретно дело или чињеницу лица, против кога је изјава управљена 3 ). Тако би било према њему клевете, кад би А рекао: »Према мом мишљењу сведок Н. Н. се је лажно заклео !( , или: »Изгледа ми, да је Н. Н. ону ствар украо«. Овде се мишљење лица А односи на једно конкретно сведочење одн. крађу, те се има, вели, узетп, да постоји изношење одн. ироношење лажног сведочеља одн. крађе, а не само сопственог мишљења. Напротив било би само изношења одн. проношења соиственог мишљења, кад би А рекао: »Изгледа ми, да ме је Б. подкрадао". Овде нема, вели, >; објективисаног субјективног мишљења". Но ово разликовање не изгледа ни мало умесно, јер је за онога, против кога се исказује извесно мишљење, равнодушно, да ли се ово мишљење односи на једну конкретну чињеницу или на једну чињеницу у опште. Што је речено за субјективна мишљења, којима се једна чињеница одн. дело приписују извесном лицу, важи и за суђења о вредности извесног лица, т. ј. за субјективна мишљења, којима се једно лице карактерише у овом или оном

1 ) Уп. ИИеп1ћа1 391. 2) Уп. Ргапћ § 186 I 3. 3 ) | 186, 2 С.