Policijski glasnik

БРОЈ 26.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 10. ЈУЛА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУШБЕНИ ЛИОТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази .једанпут, а нрема потреби и више пута недељно. ГГретилата се нолаже у напред, и то најмање за пола годипе код евију полицијеких власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге' претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годшпње 24, полугодигање 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Потар I, благополео је, на предлог Застулннка Предсодиика Миннстарског Савета, Миниот |1а Унутрашњпх Дела, одликоватн: за секретара нрве класе начелства округа моравског Радомира Гаталовнћа, секретара исте класе начолства окиуга крушовачког, по службеној потреби; за секретара друге класе начелства округа крушевачког Димитрија Протића, секретара исте класе начелства округа моравског, но службепој потреби; н за секретара треКе класе начелства округа ужичког Михаила Павловпћа, полнциског писара прве класе среза расинског. Из канцеларије Министарства Упутрашљих Дела, 4. јула 1911. године, у Београду. СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ

Др. Томе Жизановићз

(НАСТЛВАК) Чињеннце, нз којих може произићи увреда су лимитативно набројане, јер се вели „из Форме... или из опстојатељства". Из садржиие изјаве се према томе не може извести увреда 1 ). Из речн „или (( излази. да увреда мора произлазити или само из Форме изјаве или само из околностн, под којима је ова учињена, а ме делимично из Форме, делимично нз околности 2 ). Но да би изјдвљивач био кривац, и према томе кривичпо одговарао заувреду, која произлази нз Форме изјаве илн нз околности, под којима је она учињена. потребна је поред умишљаја и намера

') Уп. ОррепћоГ § 193, 27,. Кгопесћег 531. 2 ) Уп. ОррепћоГ § 193, 27.

вређања, т. ј. потребно је, да се је критиковало, опоменуло, укорило у цељи, да се нанесе увреда. Ово је изрично наглашено од законодавца (»у колико се не би... вређајуКе намерење нзвести могло" 1 ). За умишљај јо нак потребна свест, да је форма изјаве омаловаа-гавајућа, одн. да је изјава учињена под омаловажавајућим околностима, § 103. а1. к. з. садржи сличну одредбу. У њему је реч, као што се је видело о увреди и клевети државног звања. А1. 2. гласи: »Но јавно усмено или писмено излагаље недостнтака и погрешака каквог закона, уредбе или наредбе или пресуда или ретрења судијских, као и научно иретресање и критизирање ових, не подлежи казни, у колико се не би из Форме изражаја вређајућа намера обелодањавала". Као што се види, ова се одредба за разлику од §214. односисамо зајавку увреду, и у њој се наводи само »Форма изражаја« а не и „опстојатељства«. Одредбе §§ 103. и 214. су укинуте зак. о шт. (чл. 58.), те нс важе за критике, опомене и укоре учињене путем штампе. § 19. Увреда и Клевета у Пројекту Казненог Законика од 1910 год. О увреди и клевети се говори у 24. глави Пројекта, чији је наслов: »Злочини против части 11 : §.216. „Ко јавно увреди, речима накво физичко или иравно лице, казниИе се новчано до 1000 динара или затвором до 6 месеци. Ако је увреда учињена делом или иутем штамие, казниће се новчано до 2000 динара или затвором до тодину дана". Као што се види, у овом § се помиње само увреда учињена речима, делом н иутем штамие. Излази према томе, да

') Међу немачким писцима је спорно, да ли је потребна ова намера (в. ОГзћаизеп § 193, 11, Ргапћ § 192), а.ш то је зато, што немачки законодавац не захтева изрично намеру. У § 193 се вели: (( у колико постојањо увреде не произлази из Форме изјаво или из околности, под којима се је она догодила". Овако исто н § 154 пруског к. з.

ниЈе увреда изјава омаловажавања учињена знацима и иредстављањем у слици (т. зв. симболичке инјурие). И § 213 к. з. као што се је видело, не помиње, те смо принуђени подвести их под „дело", и ако је то и сувише усиљено тумачење овог израза. Но то тумачење не би било допуштено код § 216 прој., јер се увреда »делом к сматра као тежа врста увреда, а као таква се може сматрати само увреда учињена »делом® у ужем смислу то речи (в.§ 6. § А.), т. ј. нападом на тело, а не и увреда извршена знацима (гестом) или представљањем у слицп. Редактор се је угледао на § 108 швајц. прој., али овај не сматра увреду »делом« као тежу врсту увреде. Пасивна способност за увреду призната је и иравним лицима. Раније (§. 3.) је изложено, да је треба признати свим колективним лицима без разлике. §. 217. „Ако је ко својим неиристојним ионашањем или кажњивом радњом дао другом неиосредан иовод, да га овај увреди, увредилац се може извинити од казне". Ова одредба је узета из швајцарског пројекта (§ 108 а1.2). Она је потпуно умесна, али је неправилно захтевати »кажњиву радњу 1< : ова одредба је умесна и за случај иротиваравне радње, која није кривично дело, за коју се дакле не може казнити. Сем тога неумесно је захтевати „неиосредан к повод. Довољно је, да је на непристојно или противправно држање одмах (т. ј. за време раздражења) увредом одговорено, а да ли је оно држање непосредан повод за увреду или посредно, готово је немогуће утврдити. То је смисао и § 326 а1.2 аустријског као и § 108 а1. 2 тивајцарског пројекта (вели » неиосредно" повод дао, а не »непосредан повод®). §. 218. »Лко је увређени увреду иовратио и ако иовраКена увреда није много веАа од нанете увреде, могу се обе стране извинити од казме®. Овде је предвиђена реторзија или компензација, али је предвиђен неумесро