Policijski glasnik

ОТРАНА 26.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 4.

за непокретна добра. Права, као интелектуалан (апстрактан) однос, не могу бити ни покретна ни непокретна добра: што можс бити покретно и непокретно, то је ствар, која даиас значи: део неслободне материалне природе који има економске вредности и може бити предмет приватно-правних односа. Нису, по Решењу од 1859. год., непокретности ни добра из §-а 189. Грађ. Зак.: задруга не би, дакле, имала право да откупи »храну, дрво, пићу, стоку, лес и тежачки халат, и све занатске 1:ли Фабричке и рукоделне халате, који су за обичну употребу ствари или домоводство потребни", што сс све, по овом пропису „сматра као њихов придодатак, следствено као непокретна ствар. с< Иначе, ако би се Решсње од 1859. год. применило и на § 189. Грађ. Зак., онда би право женско деце да ствари покретне наследе у натури било сведено на врло малу меру, пошто покретности, побројане у §-у 189. а којс закон сматра као непокретности, сачињавају у главном покретна добра у селима. Што девојка, видели смо, може да тражи од задруге, то је деобу у натури. Ако задруга пристане на деобу, ова се може извршити вансудским путем (поравнањем) или путем избранога суда, који се тада саставља по последњом ставу §-а 434. Грађ. Суд. Пост. (обавезни избрани суд). Избрани суд се састаје и суди онако како је то прописано у гл. XVI. Грађ. Суд. Пост. (§§ 433. а 448.). Ако, пак, задруга не пристаје на дообу, спореКи девојци право на наслеђе, тада ова мора судским путем утврдити своје право наслеђа. У овом случају задруга можо одмах истаћи право које јој даје Решењо од 1859. годино и тражити вештачку процену (ако со већ са девојком не би у том погледу споразумела) непокретних добара, тако да ће пресуда тада изићи у том смислу: да девојка има право на деобу покретности, а да ћо јој се, на име наслеђа у непокретностима, исплатити толика и толика сума новаца. На тај пачин девојка постаје, у колико је реч о овом новцу, повсрилац задруге, и има право, по тач. VIII. посл. став. Интаб. Уредбе, ставити судску хипотеку на сва задругина добра. Ако је у пресуди осуда на суму новаца главно а деоба супсидиерно, то јест ако је казано да, у случају да задруга у одређеном року не исплати наследницу, ова ће имати право на деобу у натури и самих непокретности, онда ће, по истеку рока, наследница моћи тражити састав избранога суда, ако дотле не буде измирена. Ако никакав рок није остављен задрузи за исплату, онда важо правила о обавезама безрока: њимадолази рок када поверилац дужника на плаћање опомене (§. 887. Грађ. Зак.), што значи да све дотле док наследница не би задругу на Љаћање опоменула, задруга има право на исилату, па ма квлико да је протекло времена од дана када је пресуда судска постала извршном. У случају када је задруга осуђена, према наследници, само на плаћање извесне суме новаца, а не, супсидиерно, и на деобу нелокретности, наследница не може, ни

после рока за исплату процењене вредности, тражити да јој се део у нспокретностима издвоји унатури: када она није то тражила у спору, она се је дофинитивно задовољила проценом и не може вишо ништа тражити. 1 ) Живојии М. ПериЂ. (НАСТАВИЋЕ СЕ) НАДЛЕЖНОСТ ОПШТИНСНИХ СУДОВА ЗА ШУМСКЕ КРИВНЦЕ,

Класирајући шумске кривмцо на преступе, иступс и административне, загсон о шумама (чл. 90.) у иступне шумске кривице увргпћује она дела за која овај закон прописујо новчану казну до 150 динара или казну затвора до 30 дана. Као такве, т.ј. иступне шумске кривице а1. 3. чл. 90., у којој је постављена деФиниција о томе, која се кривична дела сматрају као иступне шумске кривице, изрично набраја да су то она дела, која су предвиђ* на и казнима по одредбама чл. 106. 107. 117. 118. и 119. зак. о шумама. Морамо одмах приметити да је ова енумерација иступних шумских кривица у поменутом члану 90. непотнуна, јер осим оних чланова који су изрично споменути у овоме набрајаљу као иступне шумско кривицс има још одредаба у зак, о шумама које предвиђају и друге шумске кривице, но, које нису споменуте у чл. 90. То су оне кривице изчл. 113. 114. и 116. помонутог закона, које према врсти и величини казне, која је за исте прописана такође нису нитнта друго него иступ.не шумске кривице. Али ово изрично набрајање одредаба у чл. 90., које предвиђају истуине шум-

!) О овом праву откупа задруге, имамо, код Гојка Никетића (ор. сИ., стр. 340.), ове одлуке судске: Одлуку одељења Касационога Суда од 1. Септембра, 1903. год., Бр. 5608. («По допуни §. 529. Грађ. Зак. женска деца умрлога у задрузи, кад овај не остави по себи мушке деце, имају право наследства на део задружног имања свог оца; но то им имање у колико се оно у земљама и у оитите непокретностима састоји, може задруга ио процени вештака новцем исплатити. С тога се разлога не може кћи одбити да наследи имовину свог покојног оца, јер она у смислу §. 400. Грађ. Зак. по праву представл.ања има право на наслеђе заоставштине свога оца; а задругари њеног покојног оца, могу јој део, који она има да наследи, или дати у натури, или јој га исплатити по процени вештака^) и одлуку опште седиице Касационога Суда од 2. Јануара, 1908. год., Бр. 13377. («Примени §. 529. Грађ. Зак. и његовог законодавног тумачења има места тамо, где постоји задружни однос на пр. три, четири брата образују задругу па један од задружне браће умре без мушких нотомака и остави кћери; и да се задруга не би растурала тимо што би кћери умрлог задругара удајом својом однело и своје делове задружног имања, задрузи се даје право да им њихове делове исплати новцем. Али тамо, где од два задругара један умре, оставивши женско дете, престаје задружии однос, и то женско дете има права само на имање, део свога оца, а не на његов еквиваленат у новцу (а то исто право има и њена мати која после њене смрти наслеђује). Јер кад задруга даље не постоји, нема места примени тога законскога прописа, пошто је отпао разлог за одржање задруге 0 ).

ске кривицо у истом, у општо није ни било потребно, нити је умесно, пошто је иста алинеја овога члана, у којој је ова енумерација већ поставила прецизно и категоричко правпло: да су иступи она дела за која овај закон прописује новчану казну до 150 дин. или казну затвора до 30 дана. Према оваквој јасној детерминацији иступних шумских кривица, а према врсти и велмчини казне, која је прописана за свако поједино кривично дело, могућс је одмах одредити, да лије какво кривично дело, које се казни по овоме закону преступ, иступ, административна кривица или недопуштена радња. На што онда оно поименично набрајање у чл. 90. одродаба, које садрже иступне шумске кривицс и то неиотиуно, чиме се ствара пометња у практици при класирању у кате! орије каквог кривичног дела, које се казни по овоме закону. Ну, ово није јсдина махна овога закона у поглоду на онај његов доо који се тиче шумских кривица и њиховог кажњења. Члан 108. инкриминишући извесну радњу : сечу дрва за огрев без одобрења илиизвлачење осечених дрва из шуме проиисује само накнаду према количини штете, али није утврдио никакву казну, и ако ова одредба очсвидио има казнени карактер, већ и по самом месту — одељку о иступима — где се налази. Ова одредба задаје великс тешкоће у примени због своје непотпуности и неједнако сс примоњује. Спор који се расправља по овоме члану некад узпма природу чисто грађанског процеса, ма да то у ствари није, а по некад га општински судови расправљају као кривични, одређујући у својим пресудама поред накнаде, ко.ју једино предвиђа чл. 108., још и назну за радњу коју предвиђа овај члан, ма да у истом пород накнаде није предвиђена ни црописана никаква казна. Имали смо прилико у разним прссудама општинских судова за кривице из овог члана 108. (сочу дрва за огрев без одобрења или извлачење осечених дрва из шумо) да видимо рабличне казне : затвор или новчану казну. Међу тим нијодна ни друга казна није предвиђепа у овоме члану, већ исти предви^а и прописује само плаћање накнаде по стопи коју је прописао. И сами првостопони судови, који разматрају у последњем степену пресуде општииских судова по иступним шумским кривицама у последњој инстанцији, нису у стању да се оријентишу иравилно у овим споровима због поменутенепотпуности овога члана, који јс узрок пометњи и неједнакој примени, на штету самог оног интереса, којп је инспирисао овај закон. Ну, ми само узгред нааомињемо ове аномалије у садањем закону о шумама, но улазоћи у детаљан протрес његових одредаба чије су махее већ запажене. У опште је кривични део овога закона рђаво израђен тако, да узрок томе што многи кривци по овомо закону умичу казненој репресији, поред осталих узрока, треба тражити и у непотпуности самога закопа. Напомињемо овде још и то да и само оно диференцнрање недопуштених радњи у шуми, од иступних шумских кривица, нема свога оенова ни