Policiski rečnik : Knjiga druga Ž — Lj

Лиц

суствујућем одредити заступника, о томе га преко званичних новина известити, и позвати TA, Ma, до одређеног дана дође, или друго“ заступника одреди.

Трошкове за огласе и награду заступника платиће интересирано лице, ако одсуствујући нема овде ништа, из чега би се то измирити могло“.

У нашем законодавству није одређено од којих ће се дана сматрати да је нестало лице умрло, а и у самој теорији о овом питању постоје разна мишљења.

„Ми држимо — вели А. 'Ђорђевић (Систем, стр. 260) — да се као дан смрти несталога лица, које је одлуком судском за мртво оглашено, треба да сматра, по правилу, дан коjer се је навршио један од оних рокова, који су одређени у 8 51 грађан. зак.; но под условом, ако суд не би имао поузданих података, да, на основу њих, одреди који ранији дан као дан смрти неосталога. Ово своје мнење оснивамо на томе разлогу, што судска одлука само објављује (декларира) да, у ланоме случају, има места примени – претпоставци, коју сам закон поставља; а није, да је одлука судска сад тек поставља“. Проглашење несталог лица за умрло повлачи исте правне последице као и природна (фактичка) смрт. Ако је ово лице било ожењено, брак престаје важити, а са његовом имовином поступа се као са заоставштином фактички умрлог лица, Т. ј. отвара се сукцесија – (наследство — 5 394. Гр. 3.) В. Наслеђе.

Изложене одредбе грађан. зак. 0 оглашавању несталог лица за умрло унеколико су измењене уредбом 0 правној ликвидацији стања ство| реног ратом 1914—1020 2. (чл. 50 ·—58), али су прописи ове уредбе би-

ли изузетни, и важили су само Ba тужбе које су се подносиле до 15 јануара 1992 г. (чл. 90 уредбе и 0. 0. С. К. 0., Бр. 3520—1929), Питање о приоритгту смрти. У наследном праву понекад је врло важно, да се тачно утврди, које је између два лица — ла које се извесно зна да су мртва -— умло пре дру-

jrora. Поводом овога у 5 52. Гр. 3.

прописано је:

„Само онај, који преживи Ppyгога, може у овога права, на случај смрти њему припадајућа ступити. Кад двојица заједно у исти тренутак умру, онда не може речи о пренашању права с једнога на другога бити. У. случају неизвесности држи се да је онај пре умро, који је у ранијој 0пасности био; ако су пак у једновременој опасности били, онда се узима, да је млађи старијега, H мушка. глава женску прежирела; докле се“ год противно не докаже“.

2. Правна лица.

Наш Гр. 3. дефинише правна лида као „збор и свезу више лица јединствених у призрењу права, која она у заједнини имају“, али је ова дефиниција, као што ће се видети из даљег излагања, нетачна.

Са, гледишта теорије, правна лица могу се дефинисати као нарочита удружења (групе) физичких лично- | сти, којима закон признаје способ- | ност да могу бити самостални поси- | оци права и правних обавеза као јединке — целине. |

„По правилу — вели А. Bopbeвић (Систем, стр. 289) — само је човек способан ла. буде правни – подмет или лице. То је У осталом, – сасвим природно и појмљиво: пра- | во је позвано да регулише спољн радње човекове, којима он оства рује своју вољу у погледу па задовољавање својих потреба и инте-