Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

-КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 155

годину, може добити за 20 динара“ — али тако, да су се остале речи губиле а стрчала су велика слова „Погледа,“ те је ово био формалан наслов засебнога, на „Одјеку“ придруженога листа, Ту су поред осталога изношена нека писма већ пок. Гарашанина („Одјек бр. 64. од 13. маја) о Влади др. Владана, и тражено од Напредњака, да не помажу „ово стање,“ а нарочито се још испољавала давнашња мржња негда живог Гарашанина према Јовану Ристићу.

Радикали су све за инат свесрдно пригрљавали, и ово пришивање „Погледа“ уз „Одјек“ веома је поучно, до ког су се степена Радикали трудили да се „појачају.“ Исто тако и Стојан. Рибарац — негда у Радикалној Скупштини првооптужени Либерални Министар — сад је био главни и стални предмет њихова. истицања у „Одјеку“ и то увек са тенденцијом, да се овај пожаревачки адвокат и потпредседник Гл. Одбора изнесе као супротност Ристићу, чему је, као што ћемо мало час видети, и сам Рибарац ишао на руку, не само својим прећутним понашањем, но и формалним прогласима.

Наравно, да је и Влада према овим „Независним крилима“ и Либералним и Напредњачким, поступала безобзирније и, у колико: се бар тиче извесних намера према Рибарцу, лично, стварала неприлике и самој Странци и непотребне бриге Јов. Ристићу, вођи њеноме, И о томе ћемо се ближе изјаснити и неке интересантне податке навести.

Радикали су се задовољили овим окрајцима, пошто су пре тога, и другу тактику покушавали, и коју увек, последних година покушавају, кад год остану сами, а чега се увек не сећају кад дођу до власти. Није нам се нужно враћати на годину 1887., 1596. и 1897. Оставши сада сами, ослабљени, на целој линији потиснути, "Радикали су се већ, ево по други пут од 11. октобра пр. године, сећали да има још странака у Србији и да би дружба са њима била од користи. Осећаји слоге беху, привидно или искрено потисли нагон себичности, и на самом крају фебруара 1898. гласило Радикалне Странке дува у трубу на збор и на помирење:

„После свију ових нових експеримената и нових потреса српског државног живота, чињаше се опет — вели „Одјек“ бр. 95. — да све три Странке долазе до једног уверења: да треба угушити окривљивања међусобна, да треба настати да се ауторитет закона васпостави, да треба створити нове основе државног уређења сарадњом свију Странака, и да треба спољну политику водити у духу традиционалне спољне политике српског народа. Ради тих великих интереса народа Српског: Радикална Странка бацила

је у заборав све што је дотле било и пружила руку својим политичким противницима.“

„Коме ви тор“ — питаше на то и „Српска Застава“ (бр. 26. од 28. фебруара) у чланку тога наслова, и износећи Радикалима факта и прилике, нарочито при намери за образовање Уставотворног одбора у мају 1896. и при изгледу зи образовање Савезне Владе.