Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 129

бисмо свели захтевања на мањак, ослабили смо своје тежње и изгубили мах, да се за питање главно обратимо... Може бити да се ја варам, али и кад се варам, надам се, да ми се неће замерити што мислим: да би пут за ову цену био за Његову Светлост понижење, а за Србију оставка на свој програм“.

Међутим Ристић предузео је био један корак на своју руку: то је његов мемоар од 27. фебруара 1866. руском посланику Игњатијеву, у ком он износи, и за Турску и за Србију, добре стране од слободног уступања свију градова Србији. Мемоар се допадне генералу Игњатијеву, и он га пошље у Петроград — а Ристић о томе извести свога министра, који му подуже ништа не одговори, што Ристићу даде повода да мисли да су у Београду с тим корараком његовим незадовољни. Али то није био случај: њему Гарашанин изјави накнадно своју потпуну сагласност. Ристић, у првој претпоставци, тумачио је ћутање министрово да долази отуда „што је он, у осећању свог аукторитета, налазио да сам га обишао,“ „Може бити да и сам, вели даље Ристић, на његовом месту не бих друкчије осећао; ну ми тада, проникнути сви великом потребом земаљском, нисмо радили као чланови какве бирократске јерархије, већ као синови неке задружне куће: што је ко могао пре да сврши, то је и прихватао, а све — у једном духу.“

Но у скоро јену Београду предузета иницијатива. Кнез Михаило одашље Мариновића у Париз и Лондон „да тамо објасни нашу потребу и опипа расположење ових кабинета,“ Министар извести о томе Ристића; а Мариновић, не успев ништа у Паризу, преда британској влади меморандум о користима, које би могла имати Порта, ако би своје гарнизоне из српских градова повукла. Али су за нас интересантније накнаде, које би Турска од Србије за то имала. Те су користи у меморандуму Мариновићевом изложене у неких шест тачака: да се Турци могу понова настањивати у Србији; да би Кнез могао, пре или после уступања градова, отићи у Цариград; да Кнезови српски буду обвезани да иду у Цариград; „ако би се (тачка 4.) нашло за потребно, да се понова потврди: да неће тражити да се цепа од Турске, ни да се проглашује за независна, ја мислим, да Кнез српски не би устезао(!7!) и то да учини“; »у ову погодбу (т. 5.) могао би ућии споразум о ограничењу броја народне војске“; и, најпосле, ако се Порта „ве би устезала да прими накнаду за вредност земљишта“ (ако се градови „раскопају“ и не уступе Србији) „Србија би и на то драговољно пристала.“ Тако меморандум владина блиског пријатеља и Кнежева посланика, председника Државног Савета.

Ако је истинита она теорија, да оне слике и прилике које у младости коме улију зазор или страх, јако доминирају душу истога и кад остари, онда би овај случај са Мариновићем био најјача илустрација за потврду те теорије. Бадава, ко је у младости скидао капу пред Турцима, мучно да ће и у старости смети негдашњим тиранима дрско у очи погледати. И, ако би се све ово испунило, што сеу меморандуму од стране Србије обећава, настаје озбиљно питање: па шта је Србија добила, ако не да скине

Политичка нсторија Србије д