Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 179

Станишић, Никола Христић, Јеврем Грујић и Љуб. Ненадовић, који је, као начелник одељења, заступао министра (управитеља) просвете.

Кад се Кнез одсудно изрази против закона о печатњи, Станишић предложи, да Ристић и Даничић саставе „Нова правила о цензури“. То је нашло одзива код неких чланова владе, а неки су и тада ћутали.

Седница се разиђе без формалног закључка, а ја и Даничић, налазећи уз то још, да је бесмислица мењати правила о цензури, кад ова стоји под свагдашњим налозима старијих власти, висмо даље ништа ни предузимали“.

Стављајући овај моменат на хартију, Ристић вели, да овај са још једним из 1861. (мисија за измирење Срба и Маџара) „могу послужити у неколико, као објасњење за савремену историју“.

И доиста, оно, што смо у овој књизи напред (стр. 80 и даље) говорили о судби питања о слободној штампи на Преображењској Скупштини идуће 1861. год. овим се фактом само допуњава и 0објашњава. Све оно, што је посланицима и Скупштини Кнез тада о слободи штампе говорио (стр. 83) и чему је остао доследан до краја своје владе, последица је раније Кнезом заузетог положаја, на Минист. седници од 5. дек. 1860. године. Он је, види се јасно, пришао разлозима из читаног лексикона али само оним, који су говорили против слободне штампе, јер је њих по свој прилици нашао и у савременом политичком стању своје државе и ступњу културе својега народа. Дејство свега тога кнежевог схватања већ смо познали и на ранијим листовима изнели. Наравно, да је овај запис Ристићев изнео уједно и карактеристично држање свих Министара у овом питању, од којих су неки уз Кнежево мишљење пристајали, а остали су ћутали. За слободнију печатњу није био ни један, или су своја друга мишљења, као сад неопортуна, прећутали. А сад да се вратимо даљој полит. каријери Ристићевој.

Јов. Ристић је по том позван и на састанке чланова владе где су, по кнежевом наређењу, израђивани и други главни пројекти, спремани за предстојећу ванредну Преображењску Скупштину. „Био сам позван да суделујем у спремању тих послова, радећи у обележеним границама, на пројектима за преуређење Народне Скупштине и Држ. Савета“ (Књ. П. Спољ. одн. Србије, стр. 81).

И од Кнеза Михаила, као и од оца његова Кнеза Милоша, нису се Турци за се никада добру надали. Док је стари Кнез био на измаку својих дана, дотле је Кнсаз Михало био теку почетку свога делања, ступивши на престо 1860, обележавајући тај догађај са њему својственом поноситошћу, (баш приликом примања султанскога берата 7. нов. 1860), о чему смо већ говорили,

Шта би и било природније, но да Србија и њена нова владавина, буду нападнути од турске стране. Ако се тај напад није, без незгода и опасности, могао вршити директно, то је он био у толико лакши индиректно, путем јавних окривљивања, преко новина. Не мање је полемика, која је доиста и отпочела, носила карактер јавног прегоњења „између сузерена и вазала“ и представљала је

12%