Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 181

раштај невероватне. То је било посредовање за измирење и поравнање између Срба и Маџара у марту 1861 године, после суспендовања Српског Војводства, крајем 1860 године,

Целу ову мисију сам је Јов. Ристић најбоље описао у својој Књизи П. Спољ. одношаја, стр. 51—58., куда и упућујемо историчаре. И Србија је себи обећавала некоје користи од консолидовања прво аустријских и угарских, па за тим угарских и српских одношаја. С тога је желела, да то консолидовање помогне са своје стране, да га убрза. Значајно је, као што рекосмо, да је и сам покушај за то тада био могућан! И то, што је било могуће, није пропуштено да се учини, и то на начин несумњив. И за то је био опет изабран Јов. Ристић, уз Ил. Гарашанина, као човека далеко старијега и државника, који је већ имао своју репутацију и велике, скоре изгледе.

Овде се претходно морамо вратити за неких тринаест година назад, а на име у знамениту годину 1848. То чинимо ради потпуности оцене одношаја Јов. Ристића према Србима из Војводства, који одношаји нису ни незнатни, ни тренутни, и имају извесну поетску црту у почетку. Ти се одношаји датирају знатно из даље, из 1848. године. Ристић, дакле, не долазаше у Карловце 1861. године, као непознат ни он Карловцима и Патријарху Јосифу Рајачићу, ни они Ристићу.

Пренесимо се у духу на знамениту мајску Скупштину 1848. године, када Срби прогласише свога Митрополита Рајачића Патријархом, а свој прекосавски и прекодунавски завичај Војводством, којом приликом силна Омладина, састављена из младих и одушевљених Лицејаца, беше из Србије прешла у Срем, и дошла у Српски Сион, да буде очевидац тога знаменитог догађаја.

Чујмо овде једног од савременика из 1848. — Он ће нам најбоље фотографисати тај историјски тренутак, у коме имамо да познамо Јов. Ристића као правога сина Шумадије, када не беше ни у одушевљењу, ни у изразима одушевљења, никакве разлике између ђака и сељака, између сталног оружаног ратника и лицејског добровољца, какав је активно и Ристић био 1848.

„Што се тиче војводе — вели тај савременик — сви смо знали кога ћемо изабрати; али нисмо слутили, како ће његов избор бити од ђака београдских поздрављен. Новопроглашени Патријарх, чим спомену име Шупљикчево, које би поздрављено свеопштим дуготрајним усклицима, почеше београдска браћа пуцати из пиштоља, што је са свим приличило војводи из војничкога реда. Међу овом младом браћом, пао ми је у очи један младић,

! Вредност Илије Гарашанина може се најбоље оценити из „Записа [и П., од Јевр. Грујића и његова држања у бурна времена 1858. после чега је дошао у пензију. Као пензионар јеи ову мисију са Ристићем извршио. И интересантна је, при том, намера Кнеза Михаила, да у овој прилици удружи два шумадијска сина, старог Гарашанина и младог Ристића, као што и свето-андрејски догађаји беху приближили такође Гарашанина и Грујића.