Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

182 ЖИВ ЖИВАНОВИЋ

пријатног, интелигентног лица, од својих 17—18 година, који је одмах за мном стајао и свој гломазни пиштољ испалио. С њиме сам се одмах познао и спријатељио. То је био Јован Ристић, садашњи шеф Либералне Странке у Србији“.

Тако пише своју сведоџбу о том догађају и о Јов. Ристићу, јован Ђорђевић одлични писац, а доцније професор историје на Великој Школи и Министар просвете и цркв. дела у Србији (1893). Сцена та морала је бити импонзавтна, кад се ње сећа и други један од тада живих савременика, барон Јован Живковић, који, излажући после педесет година, т. |. 1898. своје успомене! као и Ђорђевић, прибележава исти моменат овим речима: „И опали један Србијанац у одушевљењу своме пиштољем иза појаса у знак радости и славе; а то је био баш млади Јован Ристић, касније регент српски; а за њим опалише још двојица“,

Године су пролазиле, времена се мењала, наступали су нови обрти и догађаји у Србијин у Српству, као и у Војводству. После дванаест година (од 1848.) стајали смо, дакле пред стањем, које је изазвало мисију Гарашанинову са Ристићем (1861). Питало би се: од куд да тако видна улога падне баш Јовану Ристићу, који тада и не беше у области министарства иностраних дела 2 Већ ово довде, што наведосмо било би довољно, да подсети на везу између Ристића, још као ђака са стварима у Војводству. Али, потпуности ради, а и ради оног великог интересовања, који је Јов. Ристић тада, као и вазда. показивао према онамошњим Србима, навешћемо, и ради карактеристике времена, још нешто. То је рочити чланак под знаком „теразија“ под којим је, као што знамо, онда (1860.) писао Ристић, а који је изашао у броју 143 „Српских Новина, и у новембру 1860. године, дакле на нека четири месеца раније, но што ће Кнез Михаило послати Ристића у Беч, да се придружи Гарашанину, и пораде на задатку, о кому је овде реч. Повод чланку је било расправљање (у 141. бр. Срп. Нов.) питања о укинућу Српског Војводства, при чему се „о предстојећем решењу судбине народа нашег с оне стране Саве и Дунава“ говорило са доста равнодушности, и чак се то сматрало као нешто, што се по себи разуме, и да сјединење Војводтсва са Угарском не подлежи никаквој сумњи! Ристић се буни против тога.

„Ми смо више пута прочитали тај чланак — вели Ристић у свом чланку — задржали смо се подуже на свакој речи, но при свем усиљавању, морамо признати, не беше нам могуће ослободити се изненађења, у које нас је он бацио“. И онда, поред осталога разлагања, узвикује:

„Ако би Србима у Аустрији суђено било, као народ изгубит политичка права своја, нека их бар не губи по савету браћ своје из Србије.

н а =

1 „Браник“, бр. 52, од 1898., свечано надање, за педесетогодишњи спомен на 1848. годину, и додатак истом броју. Читаји „Српску Заставу“, почетком маја, 1898. год.