Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 183

„Докле се они о будућој судбини својој озбиљно саветују, и скоро нигде онаквог мишљења не изјавише, могу бити уверени, да и ми нећемо тражити да пред њих излећемо. Часови су вам одсудни: мислите! Једна погрешка може вам оставити столетно кајање ; а утеха је велика, не имати узрока за кајање у трпљењу. То је све, што вам можемо рећи, браћо наша!... па расудите, колико можете на себе примити одговорност пред историјом и потомством, без општег органа, Скупштине Народне, остављајући историјски темељ свој“.

Тако Јован Ристић резонује о судби браће преко Саве и Дунава, и резонује родољубиво и правилно. И доиста, мисија, коју је Кнез Михаило послао на четири месеца по појави овог чланка, у марту идуће 1861. године, и креће се у овом правцу: У Бечу: да се издејствује сазив конгреса (т. |. српске скупштине); у Пешти: да се прваци маџарски приволе на поштовање српских трава; а у Новом Саду, да се сложе несложни прваци српски.

Први од ових захтева испуњен је одмах: Конгрес је сазван, то још док су се Гарашанин и Ристић, у Новом Саду налазили. Миија Ристићева буде по том за се продужена, јер га Кнез, специјално упути да буде уз Патријарха и на Конгресу, тако, да је генерал илиповић комесар царски на Сабору у Карловцима кидисавао и на Србију — (од стране чије је издат нарочити плакат) и на Јов. Ристића лично, који је „код Патријарха Кнежевим писмом редовно био акредитован“. Доиста, интересантан одношај! Српски Кнез шаље тако рећи свога комесара у туђу државу, и ако јето у Српском народу и на Српском Сабору. Али то је онда ишло, било је могућно, и ако је за самога Кнежевог изасланика било врло тешко. „Често ми је положај био врло тугаљив, а можда бих што био и претрпео, да није наш тадашњи Министар унутрашњих послова, Никола Христић, поручио поверљиво генералу Филиповићу (који је иначе био командант у Земуну), да би он првом приликом генералу, кад у Београд дође, повратио жао за срамоту, ако би српски заступник у Карловцима и најмању неповољност поднео од стране ц. и кр. власти“. Много година после тога Ристић, сећајући се ових прилика, рећиће пред писцем ових редова: „То је Николча онда заиста добро извео“.

На Конгресу 1861. као што знамо већ, и после њега, није се дошло до васпостављања Војводства. То је се разбило на одсудном отпору Маџара, који нису хтели „државу у држави“, а предлажући за то заокругљење жупанија по народностима, те би и орби своју народност осигурали. Но Маџари нису ни то одржали. Доцније је и друга једна организација, која је штитила донекле индивидуалност српског народа: војничка граница, такође укинута. Превласт маџарске државе била је пресудна. Али тиме и борба није престајала. Сад су тек, букнуле у маџарском Сабору у Пешти, куда су Срби слали своје посланике, и иначе, оне велике борбе, у којима се тако силно истакла отпорна животност тамошњег Народа Српског ; али када су почињена и многа застрањења, која су можда чинила да од зла буде све горе. То ће бити, ваљда, и

"и

= ом

(у

е