Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 185

изнесен рад ове Скупштине — пошто су у „Протоколима“ увек само предлози и, за тим, одмах одлуке — налазимо ову интересантну 'белешку:

„11. августа, 1861. Данас је продужено и закључено расматрање предлога о устројству Савета. Највише се говорило о одговорности министарској. Секретар Скупштине Ј. Ристић доказивао је читав један сат како је потребно да су министри одговорни и самога тога ради, да се у земљи утврди законитост. Мишљења је било различитих. Једни су хтели да се узакони одговорност Министара према Скупштини, но то није нашло одзива. Други су хтели да се узакони одговорност само према Кнезу. Ово је било примљено; не пошто Ристић разложи прави појам о одговорности министарској, усвоји се његово мишљење: да министри одговарају Савету и Кнезу. Онима, који су излишност министарске одговорности према Савету доказивали, он је одговорио: да се не би ни мало поносио да буде Министар у земљи, у којој нема праве одговорности министарске; јер није — рече — вештина радити а не одговарати, но вештина је под одговорношћу служити владаоца и отечество своје“.

Оваквим држањем у Скупштини, а у овом питању, Ристић је остао само доследан свом писању пре непуне године дана (1860). У његовој расправи о Законитости, налазимо ове разлоге о истом важном питању:

„Одговорност министарска свуда се сматра као најбоље оружје противу самовољне администрације. Нема примера, да се игде могло толико некажњено радити по ћуди, као у нас. Министри су законе без обнародовања остављали, министри су законе не само обилазили, но газили и пуштали да и млађи њихови то чине. Памти се С каквим су утркивањем рушили они ограде личне бевбедности, памти се, како су административним путем лишавали људе права и грађанских и јавних, па, тим истим путем и на робију их слали. Може се рећи, да највећу суму одговорности за безакоња у Србији, носе Министри, и опет они ником не одговараше! Један само озбиљан пример затражио би све, који би вољу имали одупирати се општој вољи. Ова одговорност имала би се кроз цело чиновНичко тело логично провести тако, да нико двојици не одговара, а врх одговорности да се заврши на Министру“.

Но овим је — све до 1868. године — и завршена радња Јов. Ристића на пољу унутрашњих послова земаљских. Он је ускоро имао поћи новом определењу и прећи на поље послова спољашних, дипломатских, на којем га такође већ знамо, као секретара цариградске депутације 1860. као саносиоца мисије у Бечу, Пешти, Новом Саду и Карловцима, 1861.

Али, сад је дошао један неочекиван обрт, који је убрзао и дефинитивно решио његову каријеру, за коју је он десигниран још 1860. године, кад је цењена садржина оног меморандума, који је депутација предала Порти, и када је већ постављена његова кандидација за будућег заступника Србије у Цариграду. Тај је нови обрт дошао услед негодовања и протеста Високе Порте, противу