Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 187

Но још пре тога, почела је и развила се преписка између Кнеза и Јов. Ристића, почев од 21. маја 1862. пре бомбардовања, па даље. Поверљивост кнежеву према Ристићу нарочито карактерише писмо његово од 18. јуна 1862. у ком је Кнез изразио свој патриотски бол, који је осећао од близине турске у градовима. „Док је год, вели, турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, нити мени у њој опстанка...“ додајући на крају писма: „Садржај овог писма, само је за вас“. А није ни чудо, да је овако писао Кнез на десетину дана после бомбардовања; а порука о дискрецији, коју Кнез жели да се очува, разумљива је још и с тога, што се Кнез у истом писму вајка и управо тужи на своју „најближу околину“, у којој вели не налави одзива у своме спремању против Турака.

Толико за карактеристику одношаја Кнеза Михаила према јов. Ристићу.

Но последње писмо Кнежево, од 20. априла 1867. одступа од осталих и са своје садржине, и по времену кад је писано и по начину којим је објављено — јер је исто, по наредби Кнежевој објављено — у листу „Видовдану“ бр. 121., од 1867. године, коју је наредбу извршио Кнежев секретар Д. Јоксић, док је међутим с. Р. оригинал Кнежев упућен Ристићу у Цариград. Њиме Кнез захваљује своме заступнику у Цаииграду за његове заслуге у заузећу градова, стављајући их мимо све остале сараднике свога „прави-

тељства“. То, владаочево писмо у целини гласи:

Љубезни Г. Ристић,

Пред мој полазак из Цариграда, ја вам с неколико речи зафалих на вашем свагдашњем усрдном раду, а поглавито на трудољубивом настојавању о уступању градова Србији. Опоменућете се, да сам моме изразу зафалности придодао још и то, да вам у пуном смислу речи доликује усвојити девизу : „Зресјетиг асепао“.2

Сад, пошто се народа српског и моја жудна жеља испуни, и посаде турске из градова изађоше, жеља, која се обично не постизава док многе мајке и сестре за својим синовима и својом браком. не закукају, осећам потребу обновити оно неколико речи моје зафалности и дати вам уверење мога признања, да понајвећи део заслуга мога Правитељства, што се српска застава вије на бедемима београдског и свију осталих градова у Србији, вами припада. Са другим речма: ја сам обадверучке радио на овоме срећно окончаном предузећу, у ком раду, ви сте ми били десна

' А цела преписка, која обухвата седам писама из 1962. и уједно из 1867. после заузећа градова, са одговорима Ристићевим на свако Кнежево писмо, налази се објављена у књизи: „Преписка између Кнеза Михаила Обреновића Ши Српског Заступника у Цариграду Јована Растића, са једним уводом и

једним додатком“, Београд 1897.

2 Значи: „покажимо се радом |“