Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

188 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

рука. Бог благословио Србију, да би јој се синови такови, као што га у вама има, стотинама множили. | Примите поздрав са вашом фамилијом од

20. априла, 1867. доброжелећег вам у Београду. М. М. Обреновића с. р.

Прецизније и одличније није се могла истаћи улога и заслуга Јов. Ристића у питању о заузећу градова, но што је то, горњим писмом, учинио сам Кнез. Но, овде није било само одавање правде за један свршен чин, за један постигнут успех: овде је самим Кнезом обележена, у исто време, једна нова личност, којој предстоји и нова улога.

И доиста исте године по заузећу градова, а ускоро после завршетка „Михољске Скупштине“ (1867) коју је Кнез сазвао те године и на којој је такође радосно поздрављен велик успех заузећа градова, вративши се из Крагујевца, Кнез Михаило, изненадно стављајући Председника Министарства и Министра иностраних дела Илију Гарашанина у пензију, и делећи две дужности којих је Гарашанин био носилац: поставља 3. новембра 1867. године Јована Ристића за Министра Иностраних дела, а поверава вршење дужности Председника Министарства Николи Христићу, Министру Унутрашњих дела.

Једна кратка депеша Христићева: „Кнез вас је поставио Министром иностраних дела. Сутра ће се обзнанити указ (3. нов.).

Пођите одмах...“ било је све, што је јављено Ристићу. „Забуна моја била је велика — вели Ристић у својој поменутој аутобиографији —: Указ излази, а ја ни упитан нисам, могу

ли и хоћу ли се примити, да другујем с људима, који тада остадоше на својим столицама и ако им шеф (Гарашанин) би отпуштен. И заиста ту беше људи, с којима се ја не бих сложио ниу основима ни у начинима државне управе, а имаше их, с којима се ја ни лично не би могао трпети.

„У Београду се пропустило да се учини што је требало учинити пре мога наименовања. Ред је да се тако поступи и у најапсолутнијим земљама, (јер се нико нигде силом не натерује да буде министар); а много више изискује ред да то буде у једној уставној земљи где закон (о Устројству Централне Управе 5. 5) изриче солидарност министарску, где је у основу и одговорност министарска изречена... Под таквим изгледима ја нисам могао ући у Министарство, а да се не одрекнем сваког племенитијег осећања, а да не покажем, да ми није ни до чега другог, већ да пошто пото седнем на министарску столицу. Ова безначелна жудња узрок

' У истом смислу значајна је и честитка Ристићу од руског посланика у Цариграду Генерала Игњатијева: „Честитам вам свим жаром мога словенског осећања. Упућујем вам моје искрене комплименте као представнику Србије, а поглавито као аутору (зилоцЕ соттше а Г аштецг) сјајног и потпуног успеха, који је добио Кнез Михаило и Ваша Отаџбина“. Ова честитка долази од човека, који је умео и могао ценити тешкоће, кроз које се до овог „сјајног и потпуног успеха“ дошло.