Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

· КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 165:

ваља се бојати и каквих већих нереда. С тога иди и напиши још данас један чланак, у ком бе се од прилике казати то: да се за све нереде, који би се десили ма где, чине у првом реду одговорним радикални прваци у Београду, и да им се то даје на знање“. Ова је жеља првог Намесника испуњена, а очевидно је да се њоме није ишло на фактичку претњу — јер би онда овај посао био поверен влади да га она изведе — но то је требала бити само једна превентивна мера, као што од свега није ни било даљих последица.

Ове бриге првог Намесника нарочито је изазивало Драгачево. Тамо је било озбиљних знакова за неред, да је први Намесник поклонио томе крају своју озбиљну пажњу. Шетајући се једнога дана с писцем први Намесник изразиће своје пуно негодовање са свега онога што се тамо дешавало. Окружног старешину називаше „Копитлопзгаћ“; каза, да је сам собом написао једну депешу, коју је дао Дим. Стојановићу — у том моменту заступнику Министра Унутр. Дела, који је био на путу — да је достави Окр. Начелнику у Чачак. „Шта не им то Драгачеворг“ говораше тада Ристић. „Што не дигну руке од њега, па нека његови гласови иду куд су увек ишли, а зар је мала Србија, да се на другом месту накнади тај губитак...“ У опште, Ристић је видео ту једно опасно место, и желео је да се и онако мучна ситуација не компромитује јоши каквим нередом, бојем или чак и проливањем крви.

Али овако тачно уочена опасност од стране првог Намесника није са довољно обазривости подупрта била са друге стране: и баш оно, чега се Ристић бојао и што је желео да се не деси, то се десило.

Сутра дан после оног разговора о потреби једног чланка, као превентивне мере против нереда, већ се баш у Драгачеву десило нешто, што је морало владу бацити у велику бригу, а нарочито само Намесништво, Са свим независно од Београда и каквих наредаба отуд, морала је тога дана из Чачка изаћи војска у Драгачево. Фебруара 12. гласало се у селу Зеокама, а по тражењу већине грађана општине тијањске, о неповерењу општинској управи, у којој је био председник Ранко Тајсић из села Пухова. Вепина изгласа неповерење старој — Рачковој — управи, али са непредвиђеним крајем. На један мах око подне бану пред судницу једна гомила сељака, њих преко стотине, пијаних, и махом бесоравних грађана. Предводио их је општински писар такозване „Ранкове управе“, којој се изгласава неповерење. За народом је на саоницама вучено и буре с ракијом, ради одушевљења. Кад су дошли пред судницу поравнају се по војнички и предводник упита присутног среског начелника Николу Јовановића: Шта он то ради, и да ли он зна, да народ неће то трпети» Кад их је капетан позвао да се разиђу, а ко је правни гласач нека гласа слободно, за или против, предводник викне; „Радикалци, напред!“ и за тренут ока ничини се и у судници и око суднице русрај. Барачки одбор би нападнут, бијен и разјурен, гласачка акта поцепана, гласачи прсли