Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

176 | жив. ЖИВАНОВИЋ

шено име и позив Народне Скупштине огледали су да оправдају у нарочитом прогласу управљеном на своје бираче.....“

Сва ова објашњења нису решавала ништа. Сваки је остао при своме: Радикали напољу, Либерали у Скупштини. Одбор за преглед пуномоћија мирно је продужио свој посго.

У прву идућу недељу 28. марта падао је Васкрс. Није могло бити ипак ни речи о каквом одсуству или удаљењу из Београда. Сваки је стајао као војник ка стражи. Све је било на прекрету...

Наравно, ни радикална позиција и ако неодговорна, није ипак била завидна. И ако либерална већина није била таква да је могла без бриге гледати у будућност, она је правно била пуноважна већина, решена уз то да изведе свој задатак до краја. Ако радикали остану при своме да не хтедну доћи у Скупштину, ова би им по свој прилици огласила места за упражњена, и у накнадним изборима либерална већина само би могла бити појачана. Радикалима би остало да чекају пунолетство Краљево, било у Скупштини или ван ње; а они су били сити мучне почасти опозиционе, а својим држањем нису били никога задужили.

Да ли са ових разлога, да ли ради маскирања правих смерова и некаквога својега ишчекивања, или да иначе изврше неки свој маневар и добију у времену, радикали одреде једно изасланство из своје посланичке средине, које је требало изаћи пред Намеснике, ради излагања неких својих „предлога“.

У том су изасланству били: поред Саве Грујића још око пет виђених радикала.

Влада уложи са своје стране молбу, да не речемо протест, противу пријема овога изасланства, и Намесништво га, на жалост, "не прими... Велимо: на жалост, не с тога, што бисмо очекивали отуда што безусловно поуздано и повољно за решење парламентарне кризе, већ с тога, што би се имало једно сазнање више, и одузела могућност: да се после тврди, како је непријем овога изасланства осујетио неке помирљиве намере од стране радикала, и бацила кривица на Намеснике, који су, можда више ко ико, же лели и тежили да се дође до мира и срећнога решења ове кризе. Ристић је нарочито полагао на то, да избор трећега Намесника буде чист од сваког прекора. Али је и неповерење према радикалима, са њиховог целокупног држања, било оправдано и омогућило ово одбијање.

Потпуности историјске ради навешћемо овде и неке речи Председника Савета др. Лазгра Докића, које је писцу овог дела, у Савету, рекао. Припаљујући цигару у побочној соби, где је био сам с писцем рећи ће Докић, брзо како је већ говорио: „Па, шта садр Зар не може ствар да се некако уреди 2“ Како рећи ће писац, разумевши одмах да сетиче створене ситуације. „Тако, на пример, каква коалиција или тако што!“ одговориће Докић: Али писцу није било јасно, је ли ово какав значајан миг или је само субјективно мишљење Докићево, који, у осталом, тада не вођаше прву реч у Странци Радикалној, а још мање у клубу посланичком, коме