Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

-366 жив. ЖИВАНОВИЋ

нички оперисале, кад упоредо, кад сложно, како је то на предњим листовима ближе изложено. Сад, пред новим изгледима, Радикали напуштају сву досадашњу заједничку радњу, разбијају могућност заједничке владе, а Краљ Александар поверава владу

Радикалима. Влада — чији се шеф радо увршћавао у „ванпартијске“ величине — одмах за тим, да би отклонила сваку сумњу,

изјављује: да јој је „у вршењу њеног задатка осигурана искрена помоћ најјаче Странке у земљи, на коју ће се она у своме раду поглавито наслањати...“ Радикали су и овога пута рачунали са једном погрешном цифром, а то је она, толико пута кажњена предрасуда њихова о својој свемоћи. Место поштеног компромиса са „Либералима, они су претпостављали компромис — са Краљевима. (С каквим успехом, то ће време показати. Не треба сметати с ума, да је као главни циљ лебдела „промена Устава“, а то тек има да се докаже, хоће ли Краљ — по паду Новаковићеву — то до краја хтети.

Но овде је био у игри и још један владаочев рачун. Краљ Александар имао је поодавна чисто својих разлога, да уведе Радикалну Странку у владу, и он јој је то дао познати, дражећи њене прохтеве за влашћу. Производ свега тога био је и добро позната нам „Изјава Народне Радикалне Странке“, објављена онако свечано у јануару 0. г. којом су Радикали капитулирали пред свима пита“ њима, за чије су се решење они сматрали као једино позвани и компетентни, па и за саму осуду, и евентуално кажњавање, државних удара и његових „одговорних“ учинилаца. Све су то они том „Изјавом“ опозвали. Кад су се осетили преварени, они су инсценирали познати „Митинг“, да мало и поплаше. Али су за то ипак почекали још неколико месеци и сад, кад им се дала прилика, они су је жудно прихватили, под погодбама мало похвалним. Примајући се сада да владају под Уставом од 1869. они су тиме санкционисали и државни удар од 9. маја 1894. А то је Краљ Александар и хтео, то му је било и главно. Само је такоим Краљ Милан који је у првом реду желео и пад Напредњака — могао пристати на ову солуцију кризе, јер се неће, ваљда, веровати да је то све било без његова знања и пристанка.

Онога истог Ђоку Симића, кога су Радикали у клубу му Скупштини у јануару 1894 просто најурили, не хтевши с њиме ни да говоре — сад узимају у своју средину и он им је Председник министарства. Из Христићева кабинета, који је Радикалима био скроз „реакционаран“, они у владу, која ће се на њих ослањати и у којој је већа половина њихових првих људи, примају не мање но два министра. Бољег доказа о декаденцији Радикалне Странке не може ни бити: почетком 1896. она је објављена у „Изјави“, сад се види и на делу!

Још је само остало да им дође Краљ Милан, да га свечано дочекају. Но као што ћемо видети, неће им бити уштеђена ни та груба иронија судбе, и ако је „Одјек“ 19. децембра означио: да „није истинит глас, који су листови донели да Њ. В. Краљ Милан долази ових дана у Београд“.

и аииа оаза ера