Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

368 жив. ЖИВАНОВИЋ

_ Додирујући даље и „лојално испуњавање међународних обвеза“, „најкоректније односе са свима страним државама“, „традиционалне везе са Русијом и суседно пријатељство са Аустро-Угарском“ акт Председника владе завршује овим речима:

„У вршењу тога задатка осигурана је новој влади искрена помоћ најјаче Странке у земљи, на коју ће се она у своме раду

поглавито и наслањати, не одбијајући при том и сарадњу и свију

других просвећених патриота. И докле год нови кабинет буде уживао поверење круне и потпору већине народа, дотле ће он са преданошћу и пожртвовањем служнти интересима Престола и Отаџбине,“

Овај акт, није само производ свога потписника; он је, са радикалне стране, која је на његов састав кмала пресудна утицаја, имао тенденцију, да јавно веже владаоца за реч о промени Устава и др. главних захтева, или оно, што наши надриполитичари вазивљу „мало изјавице“. Пошто је и цела ова Влада и сва њена политика свестан производ подвале, то је слабија страна желела да се бар овако мало осигура и свој положај притврди, капаришући чак и „дуже време“ „за извршење задатака“. Председнику Минестарства, који сам себе рачуна у људе „који стоје ван партијских веза“ годило је да и Европи покаже како за свој „програм“ има осигурану „искрену помоћ најјаче Странке у земљи“, претопивши се у осталом, од тога тренутка, са свим у ту Странку, са којом је од тада и стајао и падао. Б. Симић је већ и онако био на измаку својих најбољих дана, па му је, без сумње, морало бити пријатно ово ружичасто повечерје живота. Радикали пак, који су осећали да нису потпуно слободни, морали су се у овој изјави изјаснити ипак, као главни ослонац владе, која је са поводљивошћу свога председника, са четири овејана радикала и петим такође њиховим човеком, са шестим, који се сматрао за срећна што је уопште ту, била ипак њима предана чак као апарат, којим су они, како ће се видети, окретали по својој вољи. Остао је још генерал Мишковић, министар војни, али и њему је ласкало да буде члан влапе „Најјаче Странке“, а за онај остатак неповерења, које су радикали могли имати према бив. гувернеру Краљевом, они су били у толико успокојени, што је у то време војска у опште била под ближим надзором двора, и што би, место Мишковића, могли добити Франасовина напредњака, или буди кога другог. Сви стварни рачуни радикални били су, дакле, подмирени, сви осим сујете, да на челу владе имају Грујића или Пашића, Али сујета, која кад потиче и из поноса, није била најјача страна радикална, и ако се само она ставила на теразије, на којима су с друге стране биле добре користи, сујета је увек жртвована. Кад су се други руководили обзирима опортунизма, који су умереним елементима диктовале тешке прилике, којима су Радикали својом сталном искључношћу много доприносили, онда су Радикали на све начине доказивали чак и „неваљалство“ својих противника; а кад су они жртвовали и најбитније обзире, које су

а сар Ре еаснрсаа