Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 369

дуговали свом политичком поносу као „најјача Странка“, они су одмах то подводили под „суверену вољу народа.“ То је било и пре, то је и сад, то ће бити и доцније, као што и цео овај процес око образовања ове владе подсећа на процес равно пре десет година при образовању Радикалне Владе по распаду Савезне опет чак истога 17 дана у децембру, 1887 године (Књига П. стр, 350. и даље).

За непуних четрдесет и осам сати после објављења ове владине изјаве, дошао је 27. децембра, у Београд — бивши Краљ Милан, свечано дочекан на београдској ж. станици. Краљ, Министри и др. личности високог положаја, дочекали су негда прогнаног раскраља. Службена је кроника прибележила да је Никола Пашић, вођа Радикалне Странке и Председник Глав. Одбора такође дочекао Краља Милана, као што га је и испратио, кад је сутра дан отишао у Ниш, позван као „ослободилац“ да буде на прослави освојења Ниша 29. децембра. Ова допадљивост вође Рад. Странке у толико више падаше у очи, што он немаше још положаја, па ни дужности да се јавља на дочеку и испраћају бив, Краља. Али у толико више то беше знак времена.

„Господин краљев отац“, како је бив. Краљ називан у „Одјеку“ у јануару 1894., сад је понова авансирао за „Његово Величанство Краља Оца“. Ни једним словцем није са Радикалне Стране сад протестовано против појаве бив. Краља Милана у Србији. На против: његов долазак сматран је као последња санкција извршене промене, Док је долазак у јануару 1894. значио пад Радикала долазак садашњи важио је као знак њиховога учвршћења. Како су се измениле ствари и одношаји! Но, не треба веровати, да је Краљ Милан био онај који се изменио; то су били — Радикали. Шта је све учинило само три године иглорисања ових „пет шестина“ народа, и толико исто недостатак близине државног буџета, а с тим и свију извора личне угодности многих приврженика ове велике Странке, која, као што се сад јасно видело, има далеко више прохтева, него убеђења.

Декаденција је била очита, јасна. То по себи не би био разлог за прекор Радикалима; јер то као природан процес, није У свему лежало у њиховој вољи, па да буде спречено. То је ресултат, како смо и у Кб. |. стр. 115. нагласили (а у одељку „Појава радикалазма у Србији“) који је створио „практични живот и лако поводљиви људски нагон за бољим, лакшим, угоднијим“. Али је то разлог за прекор оног тренутка, кад су Радикали, да би маски. рали своје органске слабости, другим политичким људима и Странкама пребацивали оно, од чега су сами патили,

Промена у децембру 1896., и то промена у смислу радикал-