Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

379 _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

на хоризонту јављале услед привидних обећања двора, да ће он од сад хтети с њоме да влада, и то како она — Радикална Странка — холе. Показало се у ствари, да је Краљ још тада био највећи и кајјачи политички чинилац. Последња погрешка Радикалне Странке да уђе у власт, под условима које знамо, убила је и оно мало наде, да се од сад може што и „оздо“ учинити сагласношћу и заједницом политичких Странака. Либерална Странка, остав (по распусту Напредњачке) као једина у опозицији, још је се мање могла надати да ће изменити створени положај. Њој је остало, да се бар савесно одужи својој дужности, као опозициона Странка и да своје послове, било у смислу акције било у смислу пасивности, упути како сама за најбоље зна и може. То је она, као што ћемо видети, и учинила.

И одлазак Краља Милана из Србије (24. јануара следеће нове 1897 године) није више био успех радикални. Он је исто тако сам отишао, као што је и дошао. Баш при одласку његовом, одиграла се једна сцена, која у пуној светлости износи нови положај радикални према „Краљу Оцу“ и обратно. На дан и сат одласка његова беше, по обичају, изашао = Одбор општ. београдске на испраћај. На челу његову стајаше од — 31. децембра 1896 — вођ Радикалне Странке Никола П. Пашић, као наимековани Председник/! и ако у управи вароши Београда, сеђаше као управник чу-

: Није без интереса изнети на овоме месту листу председника општине у Београду, у колико је то могуће. Наши ови податци допиру уназад до године 1863. дакле после бомбрадовања Београда, а за владе Кнеза Михаила.

Наравно да и ови податци нису без празнина; али и за њих имамо да за-хвалимо једном негд. чиновнику општине Београдске г. Милији Јовановићу, који их је, у колико их је растурене нашао, прибрао и хронолошки средио. То све сведочи о несталности у престоничкој општиви, о недостатку традиција и поштовања прошлости, као и о брзом уласку и још бржем изласку разних личности на председничкој столици.

Ипак, и ово што имамо, захваљујући именованом т. Јовановићу, овде износимо, с резервом, да појединости, у погледу година, могу бити ми кореговане.

Тако је први означени председник у Београду, од 1863—65 био Јован Смиљанић. За њим, 1866 Мих. Терзибашић; 1868 Дим. Николић; 1869—70 Арса Лукић; 1872—74 Дим. Поповић; 1874—75 Аћим Чумић 1875—76 Алекса Ђурић 1878 Алекса Стефановић; 1880—84 УЖивко Карабиберовић; 1884—85 д-р Владан Борђевић; 1696—87 Мих. Богићевић; 1887 Светомир Николајевић; 1887—989 по други пут Живко Карабиберовић; 1890—91 Никола П. Пашић; 1891—9520 Милован Р. Маринковић; 1892—93 Пера Татић; 1893—94 повраћен Милован Р. Маринковић; 1894—96 по други пут Михаило Богићевић; 896 Никола д. Стефановић; 1897 по други пут Никола П. Пашић; 1898—99 по други пут Ник. Д. Стефановић; 1899—190! Антоније Пантовић; 1901—9 по трећи пут Милован Р. Маринковић) 1903 Ник. И. Стаменковић; 1908—7 Коста Д. Главинић; 1908 Велисав Вуловић; 1909 Коста Д. Главинић; 1909—14 Љуб. М. Давидовић; 1914 и номинално за време рата и окупације Ђорђе Несторовић; а као заступници председника: до 1919 Мих. Марјановић, даље

+ = ' о др. Коста Јовановић; 1920 Ђорђе Кара-Јовановић; као изборни председник до 1928 Добросав Митровић, а од 1923 Мих. Марјановић. |

један поглед на овај низ имена одмах одаје, да су се на положају престоничког председника, наизменце изређали представници свих домаћих странака које већ знамо из овога историјског дела, са напоменом, да је овај низ председника у свом почетку и свом завршетку долазио на тај положај путем избора од грађанства престонице, а у средини тога доба има један знатан период, када су председници наименовани од стране владе. Ток политике у држави огледао се тачно и на

председништву у општини Београда.